tandara_mandara_droć

Godina 2012. Ovaj neki period. Park na Slaviji, iznad stanice trole. Hladno. Zubato Sunce. Oko 14h. Penjalica za decu sa kućicama i toboganima. On i ja. Sklupčani u malom valjku. Ja sedim, njegova glava u mom krilu. Pričamo. Ignorišemo ono što je i više nego očigledno. Ja, jer večito radim protiv sebe. On, jer mu ne ostavljam izbora. Ipak, on, koji je kao osoba mnogo jači i sigurniji od mene, skreće stvari na tok kojim oboje znamo da treba da idu. Ispravka, trebalo je da idu. Pluskvamperfekat. Davno prošlo svršeno vreme. Ljubi me. Ljubim i ja njega. Ne zato što eto, nego zato što želim. Više nego išta. On takođe. Savršeni jedno za drugo. Tako različiti, a tako slični. Perfektno funkcionišemo. Ispravka po drugi put, perfektno smo funkcionisali. 

Godina 2014. 20. januar. Park na Slaviji, iznad stanice trole. Nije hladno. Mrak je. 2h posle ponoći. Penjalica za decu sa kućicama i toboganima. Ja sama. Sklupčana u malom valjku. Sedim i ćutim. Ignorišem emocije. Ispravka, teške emocije. Vrtim film. Premotavam. Shvatam. Ne, nije ono šta mislite. Prebolela sam, nastavila dalje. On takođe. Ispravka, mislim i iskreno se nadam da jeste. Svako je nastavio svojim putem. Ipak, setim se. Nekad. Kad padne kiša pogotovo. Baš kao sad. Znate kad kažu 'miriše na kišu'? E pa, to je njegov miris. Meni miriše na njega. Na nas.

Nekada se pitam kako bi izgledalo da nije bilo tako kao što jeste? Da sam se ja ponašala drugačije? Da sam drugačije razmišljala? Da nisam bila toliko sebična? Da nisam bila tolika kukavica? To što sam njega izuzela sad iz svih ovih pitanja ne znači da krivim sebe. Ne razmišljam o njemu, već o sebi. O tome koliko sam se promenila. Korenito. Jezivo. Jezivo ne u smislu da sam gora nego što sam bila, već jezivo u smislu da je promena jako velika. I kao takva mi se sviđa. Pa opet, ponekad volim da se vratim u prošlost iako sam se često ponašala nerazumno. Volim da vraćam sećanja i emocije iz vremena kada sam bila zaljubljena. Možda sam čak i volela, ko zna?

Ali, prošlo je vreme kada je zaljubiti se bilo tako lako. Možda zato što više nisam dete. Dve godine jeste malo, ali dve godine je i jako mnogo kada malo bolje pogledate. Možda sam postala hladnija? Možda sam nesigurna i nepoverljiva? A možda i nisam. Možda samo glumim ludilo. Možda samo tražim razloge da opravdam svoje ponašanje. Ne lažem. Samo ne znam ni sama šta da mislim.

Vrtim ja tako film i pada mi na pamet ovaj isti park pre mesec dana. Suncem obasjan Beograd, park pun ljudi i dece, ja sedim na klupi, pričam sa M. i pijemo 'najbolju kafu u gradu'. Lepo je. Smirena sam. Slušam M. kako priča svoju priču. Ja sam moju ispričala prethodno veče u jednom starom stanu, daleko odavde. Pričala sam i plakala. I to sam se baš rasplakala, onako ŽENSKI, po prvi put od letos. M. ne plače, samo priča a ja ćutim i slušam. 

Možda sam i mogla da se zaljubim u M.? Možda sam mogla i da zavolim. A možda se i jesam zaljubila? Ne znam. Kako to uopšte izgleda? Šta treba da osećam? Vidite, ne mogu da kažem da je gotovo, jer nisam sigurna da je za M. uopšte bilo šta započeto. Jako retko se dešava da ja nemam potrebu ili želju da definišem stvari. Ipak, konkretno sada, mi nije bilo važno da li će se ovo zvati 'veza', 'kombinacija', 'friends with benefits' ili šta već, jer sam se osećala ispunjeno. I onda kada konačno pukne i definitivno i permanentno se prekine, na ogromnu radost velikog broja njih koji me odvraćaju od M. od samog početka, ja znam da će mi biti drago što se sve to uopšte i odigralo. Ništa ne traje večno. Ali, ako već traje, zašto ga kvariti? 

Izvlačim iz džepa kutiju cigara. Otvaram je i shvatam da je na pola. Polu-puna ili polu-prazna? Odlučujem se za ovo prvo i puštam da mi licem preleti osmeh. Ustajem i krećem polako peške, jednu ulicu dalje, u stan gde me čekaju razmešten krevet i mačka, da mi se uvuče u zagrljaj, počne da prede i uspava se, a sa njom i ja, dok se tiho čuje Kenny G u pozadini.

Danas moja Jovana postaje punoletna. Za one koji ne znaju, Jovana je osoba koja vec godinama besprekorno igra ulogu mog najboljeg prijatelja. Upoznale smo se pre nekih 12 godina kada smo obe krenule u prvi razred osnovne skole. Nase upoznavanje je izgledalo tako sto smo se jos prve nedelje posvadjale. Ne bas na krv i noz, ali verujte mi na rec, nije bilo ni malo naivno. Ipak, spletom cudnih okolnosti smo se pomirile i postale jako dobre drugarice. Zamislite samo, dve mrsavice, vecito ruku pod ruku, a ne zna se koja je blesavija ili brbljivija! Bez obzira na sve sta se izdesavalo, mi smo pregurale tih osam godina osnovne skole sa svega par turbulencija, i iznele nase prijateljstvo iz svog tog haosa kao predivan trofej, koji je za mene najsvetlija uspomena na taj period.

Iako je Jovana tacno osam meseci mladja, mnogo puta je pokazala da ume sa bude itekako zrelija i odgovornija od mene, mnogo puta mi je pomogla iako sam se nalazila u situacijama koje ona nije mogla ni da zamisli a kamoli dozivi, uvek je imala sta da kaze, uvek je znala kako da me utesi. I ona je bila jedina osoba za koju sam mogla, a mogu i danas da garantujem, da cemo celog zivota biti u kontaktu. 

Nas prvi izazov je bio srednja skola. Ja, lujka pogubljena u vremenu i prostoru, koja nije znala (a ne zna ni sad) sta ce sa svojim zivotom, upisala sam gimnaziju ne bih li kupila sebi jos 4 godine vremena, a Jovana, je odlucila da ipak krene u nekom malo odredjenijem pravcu, i upisala je pravno-poslovnu skolu. Iskreno, iako sam negde u dubini znala da nas ne moze tek tako da rastavi to sto necemo biti u istoj skoli, isprva sam se plasila kako cemo se nas dve uskladiti, svaka u novoj, drugacijoj sredini , kako ce sve to izgledati, da li ce moci da funkcionise?

Ispostavilo se da funkcionise sjajno. Istina, od kada smo u srednjoj skoli, ne vidjamo se i ne cujemo se svaki dan, ali svaki put kada se to desi, ja imam utisak kao da smo samo dan pre toga popile poslednju kafu. To tako funkcionise vec tri godine i upravo zbog toga sam se jako uplasila znog toga kako sam se osecala kada je Jovana bila nedelju dana na maturskoj ekskurziji. Iako to nije bio prvi put da ona negde putuje i iako smo i ranije bile odvojene i na vise od dva meseca, ja sam se tih nedelju dana bez nje osecala izgubljeno. Nisam znala gde cu i sta cu sa sobom, sta treba a sta ne treba da radim... Ocajnicki mi je bio potreban njen savet. Da li je to zbog toga sto sam se ja jako promenila u poslednje vreme i postala znatno osecajnija i ranjivija, ili zato sto se pojavio neko zbog koga sam mozda spremna da se odreknem uspomena iz proslosti i ponovo se zaljubim posle skoro godinu dana, ne znam. Znam samo da nisam mogla da docekam da je vidim i da se ispricamo. To je bio trenutak kada sam ja konacno postala svesna da je ona nesto jako posebno u mom zivotu i da bi mi bilo i vise nego tesko da je izgubim.

Iz gomile nezaboravnih trenutaka koje smo provele zajedno izdvojila bih za ovu priliku njenu prvu, na jedvite jade prezaljenu, zabranjenu ljubav, moje histerisanje preko telefona da mora da dodje odma' i glumatanje 'kako me je decko prevario i ostavio' svaki put kad je trebalo da se izvuce sa nekog izlaska, (a ironija je u tome sto je mene moj tadasnji decko zaista prevario - ali sam ostavila ja njega xD), zatim, nikada necu zaboraviti nas izlazak vece pre nego sto sam ja ovog leta otisla u Spaniju (kada smo se ismejale jer je ispalo da je Vujovic psihopata, pokusale da prosvercujemo tekilu na splav, izdjuskale se kao blesave, slikale se sa crncem, presle peske Stari Savski most i cekale zajedno prvu jutarnju 56icu..) I izdvojila bih njeno kasnjenje i iako cu to vremenom zaboraviti, moram da naglasim jer trenutno ide u prilog tome koliko je zapravo volim, kada sam je po kisi i vetru cekala kod konja vise od pola sata. :) Ali kasnjenje je Jovanino drugo ime i ide uz nju sasvim normalno i prirodno, samo se treba navici da ako se negde sa njom nalazi na primer u 20h, tek tada treba krenuti. I to laganim hodom, jer cete je u suprotnom ipak cekati. :D

 Salim se naravno, ume ona da bude i odgovorna i tacna, samo kad hoce. A ume i da vas iznenadi i donese vam u ponoc, na vas rodjendan tortu i kupi vam knjigu u kojoj cete se pronaci, knjigu koja govori o dvoje ljudi izmedju kojih postoji neverovatna strast ali koji nikako da zavrse zajedno jer se uvek nesto izjalovi, jer zna da ce vas to jako potsetiti na nekog jako dragog. I evo sad zna, da je to najlepsi poklon koji sam ikada dobila!

Jovana je bila tu za mene i prosla sa mnom sve kroz sta sam ja prosla, uvek je bila moja podrska i potpora, bila je glas razuma koji je umesto mene prosudjivao kada treba reci ne, kada treba nastaviti, kada je dosta, kako se postaviti... Sigurna sam i mogu da se kladim u zivot svog oca, kao nesto trenutno meni najznacajnije i najdraze, da je sve sto sam joj ikada rekla u poverenju ostalo izmedju nas i nije procurelo ni u jednom trenutku, cak i onda kada smo se mozda oko necega sporeckale (mada se to nije nijednom desilo u proteklih par godina).

I vise je nego ocigledno i iskreno koliko je volim i koliko mi znaci i zato sam odlucila da ovo napisem ovako javno i uradim za nju nesto sto se niko drugi nije setio da uradi (bas kao sto je ona meni donela tortu). Neizmerno sam joj zahvalna na svemu sto je ikada ucinila za mene i za sve divne uspomene koje sam stekla zahvaljujuci nasem prijateljstvu. Ona je jedna predivna osoba koja kao deo mog zivota cini mene boljom i sigurnijom osobom i zato joj zelim srecno punoletstvo kao i svu mogucu srecu ovoga sveta. 

Presrecna sam sto je imam za prijatelja i ponosna sam na nju! 

Koliko je samo jucerasnji dan bio lep i ispunjen. Ali, mene je ipak sve vreme nesto jako tistilo. Nije bilo ni jedne njegove poruke i nijednog njegovog poziva, ni jednom nije pitao sta radim, kako sam i nije mi nijednom rekao njegovo cuveno 'Budi dobra i nemoj da pravis sranja'. Oh, nemojte pomisliti da on ne misli na mene, da me je zaboravio, da ga je mrzelo ili nesto tome slicno. On je bio ljut. I to s pravom.

Kazu da ljudi kada im je tesko, da li zato sto se osecaju bespomocno, ili sta vec, odbacuju od sebe bliske osobe ili ih jos jace vezuju za sebe. Izgleda da eto, ja vise imam sklonosti ka ovom prvom. Hm, zasto me to ne cudi?! Kako god, ja sam preksinoc opako zabrljala i on se naljutio, jer mislim da mu nije ni na kraj pameti da trpi gluposti, hirove i bubice jednog deteta koje je tako nonsalantno usetalo u njegov zivot (te isto tako nonsalantno moze i da iseta - ne bi se primetila neka razlika). Kako je, jelte, jutro uvek pametnije od veceri, jucerasnje jutro sam zapocela tako sto sam otvorila oci i sa prvim udahom, udahnula i krivicu i ona je ostala tu negde u mojim grudima da me ceo dan pritiska, gusi i ne da mi mira. Posto vise nisam arogantni skot, kakav sam nekad bila, odmah sam znala da ja treba da budem ta koja ce da nacini prvi korak i izvini se. Pitanje je bilo - kako to uraditi? Da, obicnom i normalnom coveku bi na pamet palo da uzme telefon i pozove ili pusti poruku ali ne, to se ne uklapa u moj stil - to je za mene klise. Dakle, trebalo je smisliti nesto dovoljno dobro, a ne samo preko one stvarcice prevaliti ,,e brate, izvini". E, tada je proradio moj cuveni talenat za stvaranje neverovatnih scenarija koji su ostvarivi iskljucivo u mojoj glavi. Htedoh reci teoriji, ali to nije adekvatan izraz jer sve to sto moj devijantni um smisli zvuci neverovatno glupo i besmisleno cim se izgovori naglas.

Evo o cemu se radi - znala sam da ce se on sinoc pojaviti u jednom klubu gde ce nastupati jedna njegova jako dobra drugarica. Prvi problem je bio taj sto ja svake subote RADIM od 20h do 02h. A drugi problem je bio taj sto nisam znala KADA ce tacno on biti tamo, tako da je bilo pod velikim znakom pitanja to da li cu ga uopste sresti. Koliko god sve to bilo nerealno, neizvodljivo i preko svake mere glupo i debilno, ja sam znala da to moram i da cu to da uradim. Po svaku cenu. Ostala bez baksisa ili cak celog posla - tako je minorno. Ocigledno je i onaj, u cijim su rukama konci mog zivota, takodje zeleo da se to obistini, medjutim, nije propustio priliku da mi ipak malo zabiberi - kao sto uvek radi. Cisto da ne bude dosadno.

I tako pocinje najneverovatniji scenario IKADA, scenario kakvog nema ni u najlosijim komedijama. Otisla sam na posao i objavila da ja prosto MORAM da odleprsam negde oko ponoci, inace ce se carolija razbiti. U prilog mi je islo to sto gazda nije bio tu, kao i to sto nisam radila sama, vec je tu bila i jedna nova devojka, koja se vec prilicno dobro snalazi i koja je mogla poslednjih sat-dva da izgura i bez mene. Igrom slucaja (ma da li?) sam upoznala svoje, nadam se, buduce kolege (ako Boze zdravlja upisem prava) i nagovorila ih da krenu sa mnom, za slucaj da moj dragi ne bude tamo. Nisu mogli da veruju kada sam im ispricala celu pricu, mislili su da izmisljam, ali nije mi bilo vazno. I tako sam ja krenula oko ponoci kuci i imala sam pola sata da se spremim jer je trebalo u 00:40 da se nadjemo ni manje ni vise nego kod pravnog. Privodila sam pripreme kraju kada je pozvonio telefon koji se punio u kupatilu na ves masini. Dotrcala sam i usplahireno uzela telefon koji mi je iskliznuo iz ruke i pao pravo u wc solju. Dve sekunde sam stajala okamenjena ne verujuci sta se desava. Mozak je groznicavo radio nenormalnom brzinom i prevrtao po glavi kako ja nemam broj tih likova, kao ni drugi telefon, kako me nece cekati jer ce misliti da sam ih ispalila, kako necu videti onog koga moram da vidim, kako je sve propalo. Izvadila sam telefon, izvukla samo karticu, zgrabila jaknu, kljuc i pare i izletela iz stana. Trcala sam u stiklama, proklinjala svoju sudbinu i razmisljala da ako se prospem, tu na minut od pravnog ima da se pokupim i vratim kuci, legnem u krevet, pokrijem preko glave i nadam se da cu se u nekom trenutku probuditi jer ovo ne moze biti stvarno, ovo mora da je samo ruzan san. Dotrcavam bez daha do cilja gde mojih buducih kolega nema. Bespomocno cupkam u nadi da ce se oni ipak od nekud pojaviti. I pojavljuju se. Masu mi iz taksija da dodjem. Ulazim u kola i odlazimo u Tube. 

Guram se kroz masu unezverenih i pijanih ljudi, muzika je preglasna i mesa se sa teskim i ubrzanim otkucajima mog srca koje bije toliko glasno da ga zapravo cujem, zuji mi u usima, ne mogu da disem, koraci su mi nesigurni, izgubljena totalno, ne mogu da ga nadjem. Vec pravim drugi krug kada ga konacno pronalazim, hvatam ga za ruku, on se okrece prilicno iznenadjen a ja mu, snebivajuci se, saopstavam da sam dosla da mu se izvinim.. Ljubi me i uvlaci u svoj zagrljaj i konacno mi se razvezuje cvor u stomaku. Grlim i ja njega i obecavam u sebi da cu biti dobra i da vise necu da pravim sranja... 

Evo mene ponovo na Tenerifima, bas kao i prosle godine. Ma da, bas mi je lose. :) Ali, buduci da sam celo proslo leto, da prostite, 'ladila dupe - ovog leta ima da radim ako zelim da isfinansiram sve isplanirane poduhvate tipa stan u potkrovlju, laptop, ekskurzija.... Da ne nabrajam sad, ponestace prostora... Na moju veliku srecu, ovde sve spava i nijedna prodavnica, sluzba, agencija i njima slicni ne rade pre 10 sati ujutru. Ozbiljno vam kazem, nemojte se saliti sa tim jer ovde ako vas neko zatekne u 7 sati izjutra na ulici, jedini logicni zakljucak ce biti - da valjate gudru. Tako da, ako ste ranoranilac, dobro pazite sta radite! Elem, sto se konkretno samog posla tice, dovoljno je samo da kazem da se radi o jednoj turistickoj agenciji i da je moje radno vreme od 10 ujutru mada je za mene i to rano i trebalo mi je par dana da se uhodam i ponovo naviknem da ne mogu da spavam dokle hocu, vec da postoji odredjeno vreme kada treba da ustanem. Jos jedna olaksica je da je tatin servis blizu mog posla, tako da me cesto on vozi na posao, osim kada on mora da krene ranije - tada ja idem autobusom. Pre neki dan, sam konacno uspela da ustanem iz cuga (posle prvog a ne sedmog alarma i tatinog budjenja) i bila sam ponosna na sebe. Imala sam vremena da se istusiram na tenane, skuvam sebi kaficu i popijem istu na terasi slusajuci muziku, mirna, spokojna, znajuci unapred sta cu da obucem, racunajuci da kao i juce krecemo tek oko 15 do 10. Kad ono, medjutim. U 5 do 9 (kada meni jos uvek nije bilo ni na kraj pameti da pocnem da se spremam) mi je moj dragi otac saopstio da krecemo za 10, 15 minuta jer on mora da svrati do poste. Naravno da nisam stigla da se nasminkam, kada je trebalo da se obucem, ispletem riblju kost, prebacim stvari iz jedne u drugu torbu jer sam promenila sandale i eksiram kafu! Zato sam pored gomile potrebnih i jos vece gomile nepotrebnih stvari koje nosim sa sobom na posao, spakovala i sminku - ne bih li se nasminkala usput. Ogledalce, naravno, nemam - a i da imam, pa, verovatno bih ga zaboravila. Planirala sam da se ogledam u ogledlcetu koje imate na onom cudu koje se nalazi iznad vozacevog i suvozacevog sedista u kolima, i koje spustite kada vam bije sunce u oci. Prc lutko. Zaboravila sam da toga nema u tatinim kolima. Ne zaklona od sunca, vec ogledalceta na njemu. Sranje. Na ekran mog telefona nisam naravno ni pomislila, jer je isti toliko izgreban i unisten da se na njemu i inace nista ne vidi kada pisem poruku, igram igrice, visim na fejsbuku, itd... Sta cu, cim se tata parkirao (sad cu i o tome GDE i KAKO), otvorila sam prozor i ispala do pola kroz isti da bih mogla da se vidim u retrovizoru. Ne mozete ni da zamislite koliko sam morala da manevrisem i da se trudim da bih ostala u tom polozaju i to ne samo zbog abnormalnosti takvog polozaja samog po sebi, vec i zbog abnormalnosti mesta na kome je nas automobil bio privremeno parkiran. Zamislite jedan prolaz koji vodi do garaza i koji je pod uglom od nekih sezdeset stepeni, i zamislite negde na vr' tog prolaza jednog crvenog opela iz koga sa desne strane kroz prozor viri  devojka DEBIL koja pokusava da stavi maskaru a pri tom ne iskopa sebi oko, dok njenu ionako povecu pozadinu sila gravitacije privlaci jos jace. Na svu srecu nije bilo mnogo prolaznika, jer su se svi koji su prosli tuda frapirali i zblanuto me pogledali, cak se jedan covek i prekrstio. Levom rukom. Jebiga. Ipak sam nekako zavrsila i taj mukotrpan proces i bila sam spremna za posao. Posto se tata zadrzao malo duze u posti, morali smo da se ubrzamo. Ne moram da vam mnogo objasnjavam koja brzina je bila u pitanju, dovoljno je samo da kazem da je cale u jednom momentu rekao:,,Ko kaze da je opel korsa sporija od porsea?!?!", nagazio papucicu za gas i prestigao crnog, besnog porsea sve vreme ispustajuci zvuk formule 1. A onda, kada je porse ostao samo nejasna tackica iza nas, iskomentarisao ,,Udavi se u prasini, pedercino!! Hahahahahhaha!!!"

P.s.  Mislim da vam je sada u potpunosti jasno na koga sam ja ovakva lujka.

P.p.s. Ako ste se slucajno zapitali, stigla sam na posao na vreme, malo rascupana, ali sam ipak stigla. :)

Dragi moji, prvo sta cu da napisem jeste da ce ovaj tekst znatno da se razlikuje od svih mojih prethodnih tekstova. U kom smislu? Za razliku od ostalih tekstova, ovaj nece biti napisan u cilju da prikaze mene kao lujku, moje ispade i neka moja sitna razmisljanja. Ovaj tekst ce biti posvecen jednoj jako posebnoj osobi, mojoj majci, koja je nazalost preminula ovog utorka. Ne treba ni da kazem koliko me je njena smrt pogodila, iako nije bila nesto bas neocekivano, buduci da je moja majka vec dugi niz godina bila bolesna. Ipak, neko vreme sam bila u stanju soka, a i sada mi je tesko da se naviknem, da prihvatim. U nekim trenucima sam bila toliko ocajna da mi je padalo na pamet cak i to da prestanem da pisem. Ne samo blog, nego i inace da batalim moju najvecu ljubav i moj najdrazi hobi. Sto se tice bloga, pitala sam samu sebe kako za ime sveta da povratim humor, kako da se smejem i budem vesela kada se desila jedna tako uzasna stvar? Ono sta je zapravo bila srz mog bloga jeste vidjenje svakodnevnih situacija na jedan potpuno drugaciji nacin. Svi trenuci besa, tuge, ocajanja, frustracija, nervoze, straha, radosti, zaljubljenosti i njima slicni mogli su se sagledati kroz smeh. Uvek su stvari mogle da se okrenu na onu pozitivniju, smesniju i prijatniju stranu. U svemu sam se trudila da nadjem sta je to sta je dobro, sta mogu da iskoristim i izadjem iz te bitke kao pobednik. Ako pak ne bih nasla nista sto bi meni licno moglo da koristi, onda bih sve to okretala na nalicje i izrugivala, ismevala bih sopstvenu sudbinu, sopstvene greske, etc. Razumete? Sve sto sam ovde ikada napisala skoro nikada mi nije bilo smesno u prvom trenutku. (Osim mozda proje koja je ostavljena na ves-masini). Sve sto vam je ovde bilo smesno, bilo je iskljucivo zbog toga jer sam se ja potrudila da ga tako sagledam i tako napravim. Na taj nacin bih ipak izvukla nesto dobro i svi bi smo bili srecni i zadovoljni. Meni bi to ublazilo neki moj licni neuspeh, nezadovoljstvo ili sta god a vama bi sluzilo da prekratite vreme i uz kaficu bar privremeno zaboravite svoje brige i probleme. E sad, ono sta je mene brinulo i mucilo jeste upravo da li cu imati snage i volje da to ponovo radim, cak i kada sve ovo nekako prodje? Nisam dugo razmisljala na tu temu i pronasla sam odgovor. Svesna sam da moja majka nikako i ni za sta na svetu ne bi zelela da ja prestanem da pisem. Verujte, jedva je presla preko toga kada sam posle dve, tri godine intezivnih casova slikanja rekla kako ja to vise ne zelim. Uprkos njenoj ogromnoj zelji, potkrepljenoj mojim izvesnim talentom, ja nisam vise imala interesovanje da crtkam i mackam po papirima razlicitih tekstura i velicina. Jednostavno to nije bila stvar koja me je ispunjavala i cinila srecnom u onoj meri u kojoj sam ja to ocekivala i moja majka je to morala da prihvati. Mislim da to nikada nije u potpunosti prezalila ali izgleda da ju je umirilo to sto sam se okrenula pisanju sastava, koje bih obavezno citala i njoj a i njenim prijateljicama i nasim komsinicama koje bi dolazile kod nas na kafu. To je bila neka vrsta rituala, jer je izmedju njihovih dolazaka bilo vremena taman da ja napisem bar dva nova bisera za moju skromnu kolekciju a onda ih pretstavim mojoj isto tako skromnoj publici i mojim prvim, takoreci, obozavaocima. Znam, znam, sve to zvuci pomalo smesno, ali tako sam se ja tada osecala. Oni su bili moja publika, bez ikakve kritike, puna hvale a opet ni malo kompetentna. Znala sam ja to vrlo dobro ali sam ipak uzivala u njihovom odusevljenju skoro isto koliko i one u mom radu. Da ne dodje do zabune, ja se nisam oslanjala na njihove reci hvale, ja sam trazila strucno misljenje na drugom mestu - kod svoje nastavnice srpskog - tada sam bila u osnovnoj skoli. Elem, to je bila jedna mala digresija, a sada da se vratimo tamo gde smo zapravo poceli. Sigurna sam da mi majka nikada ne bi oprostila kada bih okrenula ledja jos jednoj umetnosti i to ni manje ni vise nego zbog nje i zato sam odlucila da to ne uradim. Bar to mogu da ucinim za nju. Znam da vise nikada nece procitati nijedno moje slovo, nijednu rec ili recenicu ali isto tako znam da ce uprkos svemu tome biti jako ponosna na mene. Ne znam kako i ne znam zasto, ali sam ubedjena u to. Bas sam blesava, zar ne? Bilo kako bilo, odlucila sam da nastavim da pisem, i pored toga sto cu pisati za sebe (kao sto sam do sada radila), od sada cu pisati i za nju. Takodje, planirala sam da napisem svoju zbirku prica i na tome (pomalo traljavo) radim skoro pa dve godine. To se izmedju ostalog vuce toliko dugo zbog nepoklapanja inspiracije i slobodnog vremena. Kada ima jednog, nema drugog i obrnuto. Moram da priznam i da je cesto bio prisutan strah. Strah od cega? Od svacega. Pre svega, da to sto napisem nece biti dobro. Zatim, da necu imati dovoljno inspiracije i da cu stati negde i necu biti u stanju da zavrsim zapoceto. Onda, tu je bio i problem jedno vreme sto nisam imala podrsku. Okej, tako napisano - to je cista laz. Imala sam punu podrsku velikog broja svojih drugarica, drugara, porodice, familije... Istina je da nisam imala podrsku osobe cije misljenje i cija pomoc su mi kako mi se cinilo - ocajnicki bili potrebni. Da li je to zaista tako bilo, ili je to samo zato sto sam ja to sebi tako predstavila ne znam. Ali znam da je to jako dugo bio moj veliki problem. Naravno, trebalo bi i da dodam da sam ja kriva za to sto on vise nije deo mog zivota i da priznam da je to jedna od vecih gresaka koje sam u svom zivotu napravila. I jos jedna stvar pre nego sto zatvorim ovu temu i vratim se na moje pisanje - bez obzira na sve, nisam ocekivala da on nece imati bas ni malo obzira i da mi nece izjaviti saucesce. Koliko god imao dobre razloge da ne bude vise sa mnom u kontaktu, ipak mu ovo nikada necu zaboraviti. Kao sto rekoh, dosta je o tome. Mozda mislite da nije to trebalo ni da napisem jer i nema bas neke veze sa ostatkom teksta, ali to je stvar koja mi jako dugo lezi na srcu, muci me i proganja, da sam morala konacno da je se oslobodim. Eto, to je vecina razloga zbog kojih sam odlagala da sednem i pisem, zbog kojih sam ignorisala povremene nalete inspiracije i zbog kojih sam potsvesno znala iako sam lagala i sebe i druge, da ni ove godine necu zavrsiti moju zbirku na vreme, da mogu da je posaljem na konkurs za Pegaza. Znam, uzasna sam. Stidim se same sebe zbog toga i zelim ovom prilikom da se izvinim svima kojima sam cak i OBECALA da cu ove godine poslati zbirku na konkurs. Kada smo kod zbirke, dugo sam se mucila i sa time kako da je nazovem. Resenje je neocekivano, neiznudjeno, slucajno i spontano doslo od moje majke u poruci za 8. mart. Poruka je glasila ,,Ako je dan - neka je tvoj! Srecan nam 8. mart devojko, volim te". Inace, moja majka je uvek slala pomalo cudne i ponekad ne bas razumljive poruke ali nijedna me nije tako obradovala! Poruka je poslata u (za mene) jako ranim jutarnjim casovima (oko pola 8) i iako sam je procitala u polusnu i ckiljeci na jedno oko, istog trenutka sam znala da ce to biti ime moje zbirke ,,Ako je dan - onda je moj!" Otkucala sam odgovor, vratila telefon pored kreveta, okrenula se na drugu stranu i nastavila da spavam preplavljena istinskom srecom! Da, to je jedna od nekoliko stvari za koje dugujem zahvalnost jedino, samo i iskljucivo njoj. Sada sedim ovde, pijem kafu, slusam The Very Best Of Kenny G (jer je to bila muzikica koju smo nas dve cesto slusale dok smo caskale uz kafu) i osecam da bih mogla jos dugo, dugo da pisem o njoj, o svemu sta smo nas dve prozivele zajedno, sve cemu smo se smejale i zbog cega smo obe, zagrljene plakale... Ali mislim da je za veceras dosta. Pisacu ja jos o njoj, mozda ne ovde, ali sigurno se nece samo na ovome zavrsiti. Previse sam je volela i previse je i dalje volim da mogu sa ovako malo reci da zapecatim uspomenu na nju. Ako je iko ovo uopste procitao do kraja, hvala vam sto ste me ispostovali, nadam se da vas nisam mnogo ugnjavila i takodje se nadam da shvatate da je ovo nesto sto sam jednostavno morala da uradim i zbog nje i zbog sebe, da bih mogla da nastavim dalje. Pisacu vam jos, obecavam, bice isto kao pre - i to vam obecavam, samo mi dajte malo vremena. :)

Pozdrav, vasa neskafica ^^,

Sta slusas od muzike? Standardno pitanje, nebrojeno mnogo puta postavljeno. Prvo sta kazem je: 'Skoro sve, osim narodnjaka'. A onda se ispravim: 'Mada, posle dva spricera - moze i to'. Moze se reci da je to u neku ruku laz. Cela mamina strana =  juzna pruga i iskreno - obozavam svadbe i onaj deo kada se odvazim da uletim u kolo. Ali preduslov za tako nesto je bar jedna casa vina - da se malo otkravim i da zanemarim cinjenicu da iako umem da igram - nisam neki pro. Ako je neko pro onda su to moja sestra Ceca i moja Jovana, koja ide na folklor otkad ja znam za nju. Da ne pomislite da sam k'o Manulac iz Zone Zamfirove - ja sam neka zlatna sredina (bar ja tako mislim - ha ha). Elem, ostavimo se mi trupanja u kolu, nije to ono o cemu sam mislila da pisem. Kao sto sam vec pomenula sva rodbina sa mamine strane je s jug; da preciziramo - iz Leskovac i ja kod njih obavezno provedem bar nedelju dana svake godine. Malo je reci da ih neizmerno volim i obozavam kao i to da mi je to ubedljivo jedan od najboljih delova godine - tamo se uvek odlicno provedem. U glavnom se stacioniram kod tetke, tece, brata, snajke, psa i od pre godinu dana prelepe bratanice, a od njih posetim na kratko i ostale. Obicno je vecini ljudi koje poznajem cimanje da obilaze rodbinu, ali ja bukvalno jedva cekam luft i maaalo vise slobodnog vremena da mogu da odem do njih. Ove godine sam tu pocasnu nedelju isplanirala u okviru prvomajskog i uskrsnjeg raspusta. Odlucila sam da krenem u ponedeljak. Kao olicenje odgovornosti pakovala sam se dva sata pre polaska. Spakovala sam se brzinski, za manje od sat vremena, strpavsi u ogroman kofer ono 'najpotrebnije'. Kad smo kod ogromnog kofera - tako je svake godine - nikako da kupim nesto pristojne velicine jer navodno nisam u kesu, te zavrsim na njihovim vratima sa ogromnim koferom u koji mogu maltene i ja da stanem a oni (iako to nikad nisu rekli) su verovatno u fazonu 'ribo, jel se ti useljavas ili sta radis?' Bilo kako bilo, sto se tice tih najpotrebnijih stvari - vise od pola ni ne pogledam, kamoli obucem ili ne daj Boze izvadim uopste iz kofera. (Smeh) Valjda cu nekada i ja nauciti da se pakujem kako treba. Ne d'o Bog da sam stjuardesa - pa ja bih sa sobom vukla svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu sa babskom parolom 'za svaki slucaj'i 'ako, 'leba ne jede'. Katastrofa. I tako, kada se zavrsilo pakovanje (u kome sam OBAVEZNO nesto krucijalno zaboravila - sta to, saznacu ili u autobusu ili kad stignem) sam se zaputila ka BAS-u. Kako sam ubacila i izbacila kofer u vozilo i iz vozila gsp-a bolje je da ne znate. Na srecu - bas tu gde sam sisla (ili bolje da kazem - gde sam se skotrljala) na stanicu, su bile neke devojke koje su za dz delile koka kolu zero. Naravno, moj pileci mozak koji ocigledno nije u stanju apstraktno da  razmislja o stvarima daljim od narednih 3min je zaboravio da cu naredna tri ipo sata biti u autobusu bez mogucnosti sorobockanja na svakih 15min. Izlokala sam ja tako celu limenku, sunce mamino, kada se lampica 'oh shit' upalila zajedno sa alarmom mokracne besike. Da ga jebem. Kupila sam kartu, a onda sam videla kiosk i krenula da kupim JOY (iako sam u torbi imala lepotu i zdravlje, ja sam tipican primer potrosackog drustva i morala sam da kupim jos nesto pa makar crkla!) Obisla sam tri trafike dok nisam nasla to sta sam trazila i to aprilski broj - novi izlazi tek posle 5-og u mesecu, ali nema veze - 100 djunti je trebalo da se potrosi. Cim sam usla u autobus, sprijateljila sam se sa zenom koja je sedela do mene, jer ja tri sata da cutim  - pa ne bih mogla ni da mi plate; na lakat bih progovorila. Na pauzi u Nisu sam zvala Pedju da mu kazem kako ga pozdravlja Filip Moris. Proslo je nekako tih tri sata u cavrljanju, cituckanju, dremanju i slusanju muzike i jedva sam cekala da vidim brata i snajku koji su dosli da me sacekaju. Sada sam kod njih i u fazonu sam 'bitch, i feel great'. Da se ne lazemo - tome doprinosi i milka sa veeelikim lesnicima. I dogovor da se vidim sa nekim drustvom ovde. I prelepo proveden danasnji dan. I sutrasnji dan koji obecava leskovacki rostilj. Bice ovo jedna hedonisticka nedelja. :)

Viva la vida!