Zaustavljaju me u Knezu sa pitanjem kako održavam liniju u zimskom periodu. Gušim se od smeha, ali ipak uspevam u prolazu da dobacim kako je NE održavam. Moja linija se sama održava. Kako moje kiflice na stomaku ne idu u prilog tome, ipak počinjem da osećam grižu savesti i odlučujem se da neću da jedem i dok nesvesno kupujem cigare na trafici (iako sam rekla da prestajem), razmišljam o tome gde da ubijem pola sata, pošto su mi u banci rekli da dođem kasnije. Kako sam shvatila šta radim, tako je naišao novi nalet krivice kao i ideja da sam vreme mogla da provedem u knjižari, na primer. Ali, šta da se radi, stavljam paklicu u džep i krećem ka obližnjem kafiću. Stajala sam pred gomilom novina, pokušavajući da se setim koje beše pozadi imaju sudoku ili ukrštenicu, kad sam videla Lepotu i zdravlje (doduše novembarski broj). Kako časopis nisam čitala, pa, dooooobrih 6 meseci, ako ne i više, odlučujem se da ipak bacim pogled - kao nekadašnja verna čitateljka. Pijući tursku kafu i paleći jednu cigaretu za drugom, bila sam užasnuta time šta sam sve našla unutar tih korica i o kakvim sve glupostima i nebulozama ljudi pišu. Hit mi je bio deo gde nas upućuju kako treba da izgleda naš, ne orman, već, prostor za garderobu. Razmišljam se da Nini kažem kako je jako glupo od nas što iznajmljujemo dvosoban stan. To je nečuveno, stan treba da ima najmanje još jednu sobu - kao prostor za garderobu, i još jednu ostavu, al da bude mnooooogo veća od ove koju imamo. Ta naša ostava je smešna - u nju je stalo SAMO sve ono za šta nema mesta nigde drugde, počevši od pegle, usisivača, miksera, posipa za mačku, korpe za veš, sušilice za isti, preko neke stare lampe, gomile slika, do neke posude od 7 delova za koju i dalje NE ZNAM čemu služi i pokvarenog blendera (zahvaljujući kome se moj pokušaj da se hranim zdravo i napravim frape od banane, završio time što je banana bila apsolutno svuda, uključujući luster, tek oprane prozore, moju improvizovanu pidžamu i još svašta nešto). Elem, sastavni deo PROSTORA ZA GARDEROBU mora biti i STALAK ZA ŠALOVE (da, dobro ste pročitali). Zašto baš stalak za šalove? Pa zato što ,,zahvaljujući njemu vaši omiljeni aksesoari vam postaju lako dostupni i ne gužvaju se". Ne zajebavam se i ne karikiram, to je zaista bilo napisano. Da mi je znati samo zašto su meni šalovi u fioci nedostupni i od kad to vuna, molim vas, može da SE IZGUŽVA??? Izgleda da sam celog života živela u neznanju.

Sedim u kuhinji i gledam u vrata naše ostave, odakle me gleda crvenokosi gremlin (pošto je na vratima veliko ogledalo) i pišem Deda Mrazu (valjda nije kasno?) jedno podugačko pismo u kome ga potsećam na to kako sam bila dobra ove godine i kako bi bio veliki propust sa njegove strane kada bi dozvolio da nastavim da živim bez stalka za šalove. Molim ga da i Nini donese jedan isti takav, potpisujem se i stavljam pismo u kovertu u nameri da skoknem sutra pre škole na poštu i pošaljem ga pravo na Severni pol. Dok završavam cigaru, odlučujem da Nini izrecitujem zimsku poemu. - Ninaaaaa... Derem se iz kuhinje - hoćeš da čuješ "winter poem"? Presrećna što će napraviti pauzu u učenju (jer ipak studira na SinMiDuduk fakultetu), odgovara da hoće. Provirujem u njenu sobu i počinjem - SHIT, it's cold. The end. Vrištimo od smeha, a Nina ubacuje njeno čuveno 'Bezobrazna si'. Mačka nas zblanuto posmatra i ništa joj nije jasno....