[ Generalna
]
06 Mart, 2018 03:13
Preljepo. Predivno. Prekrasno.
Sve je bilo preljepo, predivno i prekrasno.
Nedostaje mi taj osećaj.
Nedostaje mi neko do smrti zaljubljen u mene.
Nedostaje mi neko ko bi me slušao do 5 ujutru, dok mu pričam gluposti.
Preko telefona.
Jer je između nas 3500km.
Što nas nije sprečilo da budemo nikad bliži.
Ne mogu da se ljutim na tebe.
Ulepšao si mi leto.
Ne samo da si ga ulepšao, već da tebe nije bilo, ne znam kako bih preturila preko glave sve šta se izdešavalo u tih par meseci.
Pošlo ti je za rukom da me trgneš iz lažne utopije i da me ohrabriš da napravim korenite promene.
Nisi ti to svesno uradio.
Ti ni ne znaš šta si uradio.
Pojma nemaš.
Ti si samo bio tu.
Samo.
Ne znaš koliko mi je značilo što si tu.
I naravno da ne znaš ni koliko si me povredio kad si otišao.
Kako bi mogao da znaš?
Nije te ni interesovalo.
Možda si mislio da te je intersovalo, ali veruj mi da nije.
Nije to bila prava zainteresovanost.
I ja sam svesna toga.
Svesna sam i toga da sam ja jezivo teška osoba.
Svesna sam, nemoj da misliš da nisam.
I pored svega toga, ipak se jedan deo mene strašno ljuti na tebe.
Drugi deo se ljuti na mene.
Nema ništa od te ljutnje, znam ja to.
Ali znam i da se tako, kako sam se osećala pored tebe, nisam osećala jako dugo.
Sve je bilo preljepo.
Predivno.
Prekrasno.
Zvuči kliše.
Isprano.
Znam i to.
Previše toga znam, možda je i u tome problem.
Prestala sam da plačem zbog tebe.
Prestala sam da ti se nadam.
Prestala sam da te želim.
Ne trebam ja tebi.
Niti ti trebaš meni.
Meni treba osećaj da mogu sve, da je sve preljepo.
Predivno.
Prekrasno.
Zato pišem ovo.
Pišem jer mi baš sada treba jedan od onih zagrljaja iz kojih mi ne daš da se izvučem.
Zagrljaj posle kog znam da će sve biti u redu.
Miris tvog parfema da mi se uvuče u kosu i majicu i da sa njim zaspim. Obučena.
Meni trebaju sanjarenja.
Planovi za Španiju. Prag.
Skakanje iz aviona padobranom.
Može i bez padobrana.
[ Generalna
]
23 Januar, 2015 17:18
Nisam dobra, dobro sam.
Nije me bilo duže vreme, ali nije ni bilo nekih pametnih stvari koje bih eventualno mogla da podelim sa vama.Zašto se to promenilo u proteklih petnaest minuta, ne umem da vam kažem, ali ću vam zato reći da sam apsolutno oduševljena činjenicom koliko u stvari moj život trenutno zapravo liči na ono što sam ja kao mala zamišljala. I to sam shvatila malopre, kad je krenula jedna opasna stvar na radiju a ja počela da đuskam i skačem po kuhinji mog novog stana, koji nazivam svojim domom već skoro pet meseci. Igrala sam i pevala sa cigarom po kuhinji uz glasno pojačan radio dok sam čekala da mi naraste testo za uštipke i nemate pojma koliko mi je zapravo bilo lepo! Da, znam da bi da je neko od komšija iz zgrade preko puta mogao da me vidi kroz prozor, pomislio da sam potpuno skrenula, ali me ne zanima. Setila sam se svega, baš svega o čemu sam maštala do pre samo par godinica. Doduše, nisam zamišljala da se našminkana, kose uvijene u blage lokne i tek dovezena sa kafe sa mojim Rorijem, u širokim ljubičastim pantalonicama i raskopčanom bodi majicom na tri-četvrt rukave bacakam po modernoj kuhinji jednog stana na autokomandi, ali sam zamišljala da živim sama. I živim. Doduše, živim sa Ninom, što mu dođe još bolje, jer imam društvo kada mi treba. I to društvo sa kojim mi je lepo. Društvo u kome se osećam prijatno. Društvo koje mi ne prigovara kako ću da raspolažem svojim novcem. I ne žvaće mi o tome šta je na popustu i šta je jeftinije. Jedem šta ja hoću kad i onako kako hoću, makar jela kurvi za dušu, šetkajući se po stanu, što bi moja tetka rekla. Usput, kuvam sama i kuvam uz čašu vina i zapaljenu cigaru. Jer tako volim. Zamišljala sam da radim u kafiću i radim, i to već neko vreme u lokalu koji preobožavam. Zamišljala sam normalnu, ispunjenu i stabilnu vezu, koju takođe imam, već sedam meseci. Zamišljala sam da imam nekog koga volim i ko voli mene, da imam nekoga ko će mi govoriti da sam lepa čak i onda kada sam bolesna i kad mi curi nos. Zamišljala sam da mogu da ceo dan provedem van stana, družeći se sa raznim ljudima pijući razne kafe, za koje, za promenu imam novca - jer ja raspolažem istim, a ne neko drugi. Ukratko, zamišljala sam slobodu, ljubav i ispunjenost, koje nisam imala, zamišljala sam da radim samo stvari koje me ispunjavaju a ne da se večito uklapam u neke šablone i pritom nikad ne budem dovoljno dobra. I ne nije ovo neko prosipanje frustracija vezanih za moje detinjstvo i ovo nije priča koju pričam da bih stekla vaše sažaljenje i ovo nisu neke ispovesti i deljenje tajni. Činjenica je da nikada nisam vodila život jedinice iako jesam jedinica. Činjenica je da sam zaglavila sa ljudima koji su zbog svojih devijantnih umova i paranoičnih misli od mene pravili nešto što ja nisam. Činjenica je da sam bila uskraćivana za mnoge stvari iako ničim to nisam zaslužila i iako nije bio u pitanju nedostatak mogućnosti. Psihologija - naučiti dete da se nema, čak i onda kada se ima???? Idiotizam. Čist idiotizam kome ipak moram da zahvalim jer je u meni izazvao revolt i bunt i naterao me da iskočim iz porodičnih stega i kažem - NE! Vi ste svoj život živeli, proživeli i napravili ga takvim - ne d'o ga Bog nikome. Ja neću. Prosto neću. Jer sam tako u mogućnosti. Ja ću potrošiti sve što imam jer želim da mi bude lepo. Ja ću izdvojiti 100€ od usta i otići na put, gde ću ih sve potrošiti. Iako sam za te pare mogla, recimo da napunim frižider. Ili da uradim i kupim mnogo toga drugog. E pa, ja sam htela na put. Ja sam zaradila pare i otišla na isti. I jebe mi se, sa oproštenjem na bilo čije kritike i ne odobravanja. Jebe mi se za to šta misle o meni svi oni koji se ne slažu sa mojim načinom života. Jebe mi se što nisam, kao moj brat nikad bila vukovac. Jebe mi se što nikada nisam radila onako kako ste vi želeli. Jebe mi se što sam vas životno razočarala i izgradila sa svojim ocem najbolji mogući odnos otac-ćerka, koji je ova planeta ikada videla. Jebe mi se za to što ste vi ostali pod tim kamenjem ispod kog ste se i ispileli a ja otišla, preko okeana, daleko, daleko, što dalje od vas. I neću se nikome izvinjavati i nikome neću polagati račune zašto sam odlučila da živim sa svojih 18 (sada evo, skoro 20) kao podstanar i što sam odlučila da sama vodim svoje finansije, pa makar to značilo da hleb ne jedem tri dana, ili to što sam se drznula da počnem da pušim i da mi je ta ista pakla skoro uvek puna, ili za to što nemam vremena za vaše pozive i poruke i vaša kvazi porodična slavlja, i vaše otrovne jezike koji me ne podnose zbog moje majke, dede, prababe, pocepanih farmerki, zbog toga što sam radila u kafani, živela u centru grada, za to što nikad nisam, niti ću okrenuti telefon da vas pitam za zdravlje, za vaše tračeve o tome kako sam kurva, kako ne učim, kako ni fakultet neću završiti, i tako u nedogled. JEBE MI SE, RAZUMETE?
Meni je lepo. O i mnogo više od toga. Ja sam ta koja trenutno skače od sreće po kuhinji uz svoju omiljenu pesmu, ja sam ta koja je kao mala zacrtala ciljeve i koja ide ka njima i samo recka - 'done', 'done', 'done'. A vi? Hah, ne, ne zanima me ni gde ste, ni šta radite, ni da li ste iskopali link pa sad čitate ovo ili širite dalje i izvrćete reči do te mere da je to smešno.
Ja sam srećna, voljena i ispunjena. Okružena prijatnim ljudima koji umeju da me cene ovakvu kakva sam sad i koji ne bi menjali ništa. Ljudi zbog kojih ću otići i na drugi kraj grada i u drugi grad ili drugu državu. Ljudi zbog kojih neću spavati noćima ako treba. Ljudi kojima ću posvećivati svoje tekstove. Kojima ću spremati lazanje, palačinke i torte. Kojima ću praviti najbolju nes kafu na svetu, moju nes kafu. Ljudi na koje ću dati i poslednji dinar. Jer i oni razmišljaju kao ja. Jer su vredni. Jer znaju da sam ja vredna.
I da, citirala sam više puta rečenicu 'u životu si ili dobar, ili ti je dobro' i još uvek stojim iza toga, tako da NISAM DOBRA, DOBRO SAM.
[ Generalna
]
22 Novembar, 2014 23:58
Klasično bulažnjenje subotnje večeri
Šta Jelena radi kad treba da uči!?Piše blog!
Pa, hajde da počnemo.
Od nekih novina u mom životu, pravo da vam kažem - najzastupljeniji je kurir jer on ima i sudoku i ukrštene re...
Ne.
Nije to bila poenta.
Zapravo, poente nema. Poenta je raditi sve drugo, samo ne učiti.
Na primer, jesti. Kao stoka. Iako se pre samo par sati vratilo sa slave. Ali to uopšte nije neka tako relevantna stvar.
Kad smo već kod te slave, možda bih mogla sa vama da podelim kako sam to ostala bez teksta pred detetom od nekih sedam-osam godinica.
Pošto sam sad, jelte, dovoljno odrasla pa sedim za stolom gde sede i svi, umesto u dečijoj sobi, nisam imala neki preterani kontakt sa decom.
To što sam ja veće dete od svih njih zajedno, to su neke druge priče.
Elem, gvirnula sam u dečiju sobu dok sam bila na putu do toaleta i videla da su se svi skupili oko kompjutera i igraju GTA. Naravno, nisam mogla a da ne dobacim kako sam i ja to igrala kao mala.
-Stvarno??? Jel igraš i dalje?
-Ne, ne igram više.
-Oh... A zašto?
-Zato što nemam kompjuter a i više mi nije to toliko zanimlji...
-A jel imaš sony???
-Ne, nemam, ja...
-Pa ti si baš siromašna!
BAM.
Dete od sedam godina mi je reklo da sam siromašna.
Dete.
Od sedam godina.
Sedam godina.
DETE.
Otišla sam do toaleta i vratila se za sto sa 'odraslima'.
Sedela sam tako i shvatila da konačno znam kako će moja molba za smanjenje školarine da glasi:
,,Molim vas da mi smanjite iznos školarine,
siroče sam i imam bedna mesečna primanja.
U prilogu vam šaljem izjavu deteta od sedam godina, koje je izjavilo da sam siromašna.
Iskreno vaš,
Oliver Tvist".
Užas.
Mada kapiram, možda se toliko sažale nad mojom mizerijom i omoguće mi besplatno školovanje do kraja života. Bez obzira na prosek. I topli obrok u narodnoj kuhinji. I svakog meseca ima da mi stiže pun džak odeće iz crvenog krsta. Woohoo.
Iskreno, nije loša spika.
Vredi pokušati.
A sad idem da jedem poparu ili neku drugu, sirotinjsku 'ranu.
[ Generalna
]
25 Oktobar, 2014 00:05
Free love
Hajde ovako,
uvod je posvećen mojim kolegama sa fakulteta, kojima sam kad sam im opisivala moj blog rekla između ostalog i da je smešan. Pošto sam ubeđena da ću već u ponedeljak, ako ne i ranije, dobiti komentare od njih par a posebno od Delića (CRKO DA BOG DA!), koji jedva čeka da me za nešto ukanali - ja bih da se odmah ogradim. Ovaj tekst NEĆE biti smešan, ovaj tekst pišem za svoju dušu i posvećujem ga svom trenutnom životu kojim nikad nisam bila zadovoljnija i sreći koju trenutno osećam a koja nikad nije bila veća.
Čula sam se pre neki dan sa mojim Milanom i rekao mi je da delujem srećno i da je jako lepo konačno me videti takvu ponovo. I nije jedini koji je to primetio. Pitao me je da li postoji neki poseban razlog zašto sam tako predivno srećna i ja sam mu odgovorila da je prosto tako došlo.
Malo sam razmišljala i došla do zaključka da možda i jeste došlo, a možda sam i ja odlučila da napokon PUSTIM da dođe. Jer prošle godine u ovo vreme, a i dugo posle toga ja sam bila u fazonu da nikako nisam dobro, da ništa nije kako treba i taj oblak sam vukla za sobom sve do sad. Iskreno, prijalo mi je. Prijalo mi je da budem tužna. Da ćutim. Bilo mi je potrebno da se isplačem. Da prebolim mnoge stvari, situacije i ljude. Jednostavno mi je bilo potrebno iako to niko nije razumeo. Jer, svima je, Bože moj, nepojmljivo za mene da pokleknem. Pa to sam ja, koja je toliko toga pregurala i pretrpela i koja je i dalje bila nasmejana. Ali, meni nije prijalo da slušam kako sam ja jaka, kako ja to mogu, kako ću da uspem i slično. Čak naprotiv. Užasavalo me je što su ljudi sve shvatali tako olako. Užasavalo me je što niko nije pomislio koliko mi je teško i šta ako ja jednostavno, ne da ne mogu, nego NEĆU više?!
Ali, i to je prošlo. Ne znam kako. Prošlo je. Probudila sam se jednog jutra, izašla na ulicu, udahnula moj Beograd u moja pušačka pluća i rekla sebi kako je život u stvari jedna predivna stvar. Jer, iako ne mogu da nazovem mamu, ne mogu da odem kod dede na ručak, ne pričam više sa tatom i markirana sam od strane velikog dela rodbine samo zato što sam odlučila da radim onako kako ja želim i kako ja mislim da treba a ne kako je neko drugi to predvideo, i od strane gomile ljudi koja me ni ne poznaje i koja ide okolo i ispira usta mojim imenom jer nema para da kupi sapun a i moje ime je jedino što zapravo znaju o meni, ja sam po prvi put uspela da primenim u praksi teoriju koju furam jako dugo - a to je da su sve to gluposti. Kada bih stavila na jedan tas sve te gluposti i mnoge druge kojima se (bespotrebno) opterećujem, a na drugi samo jedan moj otkucaj srca, moj poslednji dim cigarete pred spavanje i jedan jedini zrak Sunca (recimo onaj, koji me ujutru probudi) i šaku nekih sitnica koje mi razvlače usne u dečiji kez, zaista je suvišno da vam kažem šta bi prevagnulo.
I zato sam sada ovde gde jesam.
Volim svoj život. Volim moj Beograd. Volim da pijem kafu. Volim da igram ne ljuti se čoveče sa drugarima sa fakulteta. Volim moje drugare sa falulteta. Posebno volim Nemanju i Tijanu. Volim da pričam. Volim da se smejem. Volim mog Rorija (iako on neće da kaže da voli i on mene). Volim kada me zagrli i kada ležimo kod njega u krevetu i jedemo kao stoke i gledamo seriju. Volim njegove izlive nežnosti. Volim izlive nežnosti uopšte. Volim kišu. Volim svoje uspomene. Volim svoju mamu. Volim i tatu iako trenutno 'nismo u ljubavi'. Volim moju Jovanu. Volim ljude iz srednje škole. Volim da putujem. Volim kad mi se zapuše uši u avionu. Volim da igram. Volim plažu. Volim da zarijem stopala u pesak i čekam da me zapljusne talas. Volim moju Milicu. I moju Sofiju. Volim i Ninu. Volim i jagode i šlag. I volim čokoladu. Mnogo čokolade. Volim svoju crvenu kosu. Volim da pišem. Volim svoj blog. I volim svoj novi telefon. I da jedem koki-riki. I volim 'večnu' orhideju koju sam dobila od Marka. I volim svoje nove čizme. I volim svoj studentski život. I to što imam šećer u kesicama koji sam krala po kafićima. I volim svoje patike starije od Isusovog magarca koje Rori hoće da mi baci. I volim svoju ljubičicu. I volim Minin Novi Sad koji je zbog nje i moj Novi Sad. I volim Novu godinu. I volim martini bianco. Volim da se glupiram. Volim kad mi kažu da sam lepa. Volim da se smejem do besvesti. Volim klavir. Volim što znam da sam nečija. Volim što znam da neko brine o meni. Volim mog mlađeg brata od tetke koji je moje sve. Volim što umem da volim.
Pa vi vidite sa kim imate posla.
[ Generalna
]
17 Oktobar, 2014 00:04
Izabrani
Za one koji su se slucajno zabrinuli, ziva sam i dalje, u prevodu - i dalje pravim sranja, tako da se ne sekirajte da cu slucajno da prestanem da pisem.
Radi se o tome da sam krenula na fakultet (sad sam velika devojka - kraj vica) i malo sam bila preokupirana raznim zbivanjima i nisam stigla ranije da vas apdejtujem. Sad je ona fora da me svi zivi koje sretnem ili sa kojima se cujem, pitaju - kako je na faksu? I ja im bez izuzetaka, svima odgovaram da mi je pre pre predivno i da sam se zaljubila i u fakultet i u ljude iz moje grupe. Naravno, u pocetku sam bila hejter i pizdela sam zasto su svi tako asocijalni, da bih posle jednog predavanja rekla E NE MOZE VISE OVAKO i povela njih 15 sa sobom na kafu. Odvela sam ih u kafic koji ima prelepu galeriju za koju sam prosto znala da ce nam biti taman. Usli smo svi tako u kafic i narednih deset minuta premestali stolove i stolice uz nevidjenu buku, pokusavajuci da se smestimo da sednemo svi zajedno. Na kraju je dosao konobar i bio iz fazona 'da li ste realni?' i smestio nas sve za minut. Nakon 15 minuta, kada smo konacno svi seli i kad smo konacno uspeli sa konobarom da raspetljamo koliko espresa, kapucina, nes i ostalih kafa da donese, zacutali smo i pogledali se medjusobno u fazonu - mi smo prostorni planeri, mi ne mozemo da isplaniramo ni jednu malu galeriju u kaficu... Ali, i to je okej, zar ne?
Medjutim, vremenom shvatite da je grupa od 15 ljudi zaista previse i da vam ne odgovaraju svi iz tolike grupe podjednako i onda iako nastavljate da pricate sa svima, pijete kafe i idete u bioskop, jednostavno, izdvoji se nekolicina njih sa kojima se odlucite da izadjete, a prethodno ih pozovete u stan na 'lagano zagrevanje'.
U stvari, evo kako je to izgledalo..
Suskalo se kako treba da bude brucosijada u petak, medjutim niko nije znao ni kad ni gde tacno i na kraju nismo svi stigli da se cujemo i izorganizujemo, a ostalo je par nas, koji smo bili voljni da izadjemo svakako i obelezimo tako bitnu stvar kao sto je brucosijada.
I tako smo se Tica i ja nasle u 10 sati u gradu sa Nemanjom, Delicem, Dusanom (koji ce u daljim tekstovima biti oslovljavan sa 'deda') i drugaricom iz Panceva kojoj niko ocigledno nije javio da najverovatnije ne idemo ni na kakvo fensi mesto i da je i Kalemegdan na listi nasih nekoliko opcija. Kao rezultat toga, devojka je dosla u haljinici i stiklama, ful nasminkana tako da smo je Tijana i ja koje smo bile skroz u nekom kezual fazonu, pogledale i bile iz fazona 'gde si ti posla?!' Sva sreca pa je devojka ponela sa sobom u sta bi mogla da se presvuce pa smo se svi potrpali u Nemanjina kola i krenuli u moj stan.
Poredjali smo dve flase rakije, pivo i Tijanine tri limenke somerzbija na sto, pustili muziku i poceli da igramo cugopol. Dogovor je bio da svi predjemo cilj, medjutim kada je Nemanja poceo da sipa rakiju i po stolu, shvatili smo zasto je cugopol plastificiran i poceli da molimo Draganu koja je ubedljivo bila najbolja, da predje cilj sto pre i da nas spase sve. Sa druge strane, ja koja sam bila ubedljivo najgora jer sam barem jedno 3 puta stala na polje 'vrati se na start' dozivljavala sam torturu od strane Delica koji nije prestajao da me sprda i zapitkuje kako je na 'toj tu strani' jer sam ja bila i dalje na pocetku, dok su svi oni bili vec uveliko na trecoj strani table, a Dragana je cak stigla i do cetvrte. Medjutim, Dragana je pred sam kraj stala na polje 'zameni se sa poslednjim' i to je bilo to. Sledece bacanje i presla sam cilj. I da, suvisno je i pominjati sa kojim sam uzivanjem natrljala to Delicu na nos.
Posto je bilo samo par minuta posle ponoci, pustili smo 'tek je 12 sati' i krenuli svi da djuskamo. Posle jos par hitova iz devedesetih je na red dosla igra 'nikad nisam' posle koje termini kao sto su 'privatnost', 'sramota' i 'blam' vise nikada nece moci da stoje u istoj recenici sa nasim imenima.
Incest. Nedefinisane seksualne orijentacije. Varanje u vezama. Seks na terasi. Seks u dvoristu vrtica. I slicno. Suvisno je i komentarisati.
E onda ide highlight veceri gde sam ja otisla do toaleta, obavila sta sam imala i naslonila se na vrata -evo-sad-cu-da-izadjem-samo-malkice..... Sledeca scena gde Delic pokusava da udje u wc ali ne moze da otvori skroz vrata jer ja lezim na podu i spavam. Lezim. Na. Podu. I. Spavam. SPAVAM.
-Tebra, sta radis to?!
-Kako sta radim, pa spavam.
Gotovo.
Delic krece da urla od smeha, ja ustajem i ulazim u trpezariju sa sve straftama na ramenima koje su mi ostale od prostirke iz kupatila. Ups.
Ne bi to bilo ni upola tako smesno da se malo kasnije nije tako nesto slicno desilo i Delicu, koji je dok je bio iznad wc solje zakucao glavom u vodokotlic. Ups. Drugi put. Mada, priznajte, ja sam ipak pobedila.
Pre tri ujutru smo svi kolektivno zakucali - gde je ko imao mesta....
A onda ide kolektivno budjenje u pola 9 ujutru i prepricavanje sinocnih dogadjaja uz moju cuvenu kafu. Krecu price ko je preko koga lezao, ko je koga pokrio, ko se skinuo, sta je skinuo, ko je kad otisao, kome je zvonio alarm, ko nije cuo alarm, ko je koga hteo da zadavi i ko je hteo sam da se zadavi, ko je spavao u kupatilu i ko je otkopcao Delicu kais (?!?)
Jedino je sigurno - skoro svi sumanuto hrcemo.
[ Generalna
]
02 Septembar, 2014 02:50
Kleptomanske dogodovštine sa Tenerifa
-Hajde mali, oblači se i idemo.
-Evo, evo, sad ću... Nego je l' nećemo da se vidimo sa Dekijem večeras?
-Ne, zašto?
-Pa zato što mi se oblači ova narandžasta haljinica, a kad god smo se do sada videli sa njim ja sam je nosila, pomislisće čovek da nemam šta da obučem..
-A imaš, a?
-Imam nego mi je ovo najpraktičnije jer u stvari i nije haljina - tako izgleda, ali je zapravo šorts, što je dobro jer ja u haljini ne umem da se ponašam, tako da ako se slučajno zajebem pa raširim noge kad sedim nije strašno. I prekini da mi se smeješ i zagovaraš me, inače nikada nećemo krenuti.
Pola sata kasnije, moj otac i ja se vozimo autoputem TF-1 i slušamo hitove devedesetih dok ja bezočno lažem da ne duva jako (iako mi kosa leti na sve strane) i odbijam da zatvorim prozor, a on vrišti kako ću da se razbolim baš pred polazak.
Situaciju spašava navigacija koja urla kako treba da se za 500m isključimo sa autoputa jer smo konačno stigli do famozne 'Playa la Arena' plaže sa crnim vulkanskim peskom, koji je navodno zabranjeno odnositi a koji ja želim po svaku cenu da prošvercujem u Beograd. I to ni manje ni više nego u tegli od nes kafe.
-Šta ako nas neko uhvati?
-Pa kad si mentol, trebalo je danju da dođemo, legnemo na plažu, kao, pravimo se turisti, pa onda sa strane kad niko ne gleda, za'vatiš ispod peškira i napuniš teglu k'o čovek...
-Jeste, i ako me vide i pitaju šta to radim?
-Pa ništa, kažeš da ti treba da podmetneš pod glavu.
-Da podmetnem pod glavu? Teglu? Punu peska?!
-Pa da, kad je prazna tegla ona se ulubi, znaš...
-Joj bre tata... 'Ajde okreni se malo na levo i ne pomeraj se, pravi se da uživaš u pogledu.
-Jelena, mrkli mrak je, prst pred okom se ne vidi.
-To je zato što mi nisi dao da ponesem baterijsku lampu! Uostalom, evo, gotova sam, hajde, kreći, KREĆI!
Pet minuta kasnije, sedamo u kola, moj otac - sa izrazom lica tako tipičnim za očeve koji udovolje svojim ćerkama i ja - sa izrazom lica tako tipičnim za mene kada dobijem ono što želim.
Dok smo se vozili nazad, razmišljala sam o ovoj sitnoj krađi i ustanovila sam da mi to nije prva ovog leta...
Počelo je od aerodroma El Prat na kome sam samo pola sata pre mog leta pronašla u ženskom toaletu kesu sa novim Mango džemperom unutra, sa kog još uvek nije skinuta etiketa.
Zatim je išlo preko moje navike koju sam stekla od kad sam počela da živim sa Ninom - u koji god kafić da sednem, obavezno sa sobom ponesem punu šaku kesica sa šećerom - jer ga koristimo kad nam isti ponestane, a imamo ga u tolikim količinama da sam jednom sa njim pravila smesu za kolače u koju je išlo 11 supenih kašika šećera. I još nam je ostalo. Toliko o tome.
Pre neki dan sam se izgleda malo zanela, pa sam mahinalno kako sam sela u bar blizu tatinog posla, uzela podmetač sa stola i strpala ga u torbu.
Ali ipak mislim da je apsolutni favorit bio trenutak u kome sam odlučila da iz nečijeg dvorišta ukradem marakuje (passion fruit) i to tako što sam podvrnula haljinicu (da, moju narandžastu šorts-haljinu koju kako svima deluje, ne skidam ni kada spavam) i trpala u nju koliko je moglo da stane. A stalo je, na moju i opštu žalost, 'samo' trinaest primeraka pre nego što je počelo da 'preliva' i da se kotrlja svuda oko mene. Ako ništa drugo, bar sam mome ocu priuštila još jedan 'koga sam ja rodio?!' momenat dok je sedeo u kolima i čekao svoju prvorođenu ćerku da se nakrade pa da krenu kući.
To je bilo pre nekih nedelju dana kada smo išli na roštilj u vikendicu tatinog prijatelja gde sam provela pola dana previjajući se od smeha, da bih na kraju došla do zaključka da su kompletno svi Srbi koji žive ovde nenormalni. Mada, tad nisu bili prisutni baš svi, ali je tih par primeraka dalo odličnu sliku kako izgleda kad počne kriza srednjih godina, a vi ste na ostrvu u sred Atlantskog okeana i našli ste se sa sebi sličnima.
Prvo se povela diskusija zašto je kupljena slanina, kad to navodno niko neće da jede, da bi onda ta ista slanina nestala u roku od odma' i svi su se pravili ludi i niko je navodno nije ni probao. Pritom sam ja bila zadužena da skuvam svima prisutnima kafu, a pošto šporeta nije bilo, pod parolom 'snađji se' uzela sam hepo kocku, stavila grumen uglja na nju i zapalila je, napravila vatru i sva ponosna stavila šerpu sa vodom da provri, da mogu da skuvam kafu za nas osmoro. Inače, da ne dođe do zabune, kuvala sam ja kafu u šerpi i oko Nove godine kada nam je u kući kampovala gomila ljudi, tako da sam i više nego ispraksovana za tu rabotu.
Medjutim, nisam očekivala da će Darko, čija je zapravo vikendica, da uzme baštensko crevo i isprska nas sve, uključujući i moju vatru. Pošto se ceo taj hepening dešavao napolju u debeloj 'ladovini, koja je vremenom sumanuto smršala, svi smo počeli da retorički kenjkamo kako je vruće, a Darko je na naše zaprepašćenje odlučio da nam odgovori i to tako da su nam se, pet minuta kasnije, svima cedile i gaće a moja improvizovana vatra je bila ugašena. Sve to je bilo propraćeno opštom cikom, vriskom, panikom i bežanjem po dvorištu, neki su istrčali na ulicu, neki su pobegli u kuću a neki si otvorili frižider i sakrili se iza vrata.
Stajala sam tako na sred dvorišta i u neverici pokušavala da shvatim šta se upravo desilo, a onda mi je sinulo da je posle ručka jedan džoint napravio krug oko stola i sve mi je bilo jasno. Da bih mogla da se nosim sa njima, tukla sam celo popodne po vinu i našla sebi sjajan izgovor zašto sam krala marakuje iz susednog dvorišta kad smo krenuli kući.
***
Sedim sad tako i gledam punu činiju marakuje za koju se ispostavilo da još nije sazrela a koju sam ja tako zelenu nabrala i to u količinama kao da ću samo od nje da živim narednih šest dana i razmišljam o tome koliko ja nekada stvarno nemam mozak.
A sad me izvin'te, idem da prosejem pesak, mislim da sam videla neke bele trunčice u tegli kad sam je donela u stan.
[ Generalna
]
23 Jul, 2014 10:21
Burek, džem, Barsa, sandale i neuspela udaja
Avion je sleteo. Uši su se konačno otpušile. Prepoznala sam svoj kofer iz prve (što je retkost, jer je obično situacija takva da se on provoza i napravi bar šest krugova dok ja ne shvatim da ga niko neće uzeti, jer je kofer MOJ) i zajedno sa njim i masom već unezverenih pušača koji su tri sata bili bez cigarete, letim napolje. Izlazimo svi ispred, oni sa spremljenim cigarama i upaljačima a ja nemam vremena čak ni da im zavidim, već brže-bolje otvaram kofer da proverim da li su moji 'saputnici' na mestu. Naravno, ceo kofer mi miriše na burek, koji, hvala dragom Bogu, nije propustio ni kap od pola litre ulja na ono malo stvari koje sam ponela. (Ako se slučajno pitate zašto baš pola litre, to je zato što je to najmanja prihvatljiva količina koju jedan srBski, domaći burek treba da sadrži). Zatim guram ruku u sredinu kofera, i napipavam dve tegle džema, koje su ipak ostale u komadu - opet, hvala dragom Bogu.
E, kad sam ustanovila da su sve moje 'dragocenosti' (kojima se moj otac verovatno više raduje nego meni) čitave i neozleđene - vadim i ja cigare i upaljač i uklapam se (fizički) u strukturu ljudi ispred aerodroma El Prat u Barseloni.
Iako mi je znatno lakše jer sam sadržaj kofera zatekla isto onako kako sam ga, na jedvite jade nagurala pre nekih 6 sati, shvatam da do mog sledećeg leta ima tačno 11 sati. Ni manje, ni više. I gladna sam. I vucaram kofer u kome su dve tegle džema i pola kile bureka. Odlučujem da krenem sistemom eliminacije i rešim sve svoje, trenutne, životne muke i ubijem bar mali deo vremena koje će mi dušu izvaditi na kašičicu i urnisati kičmu i noge. Otarasila sam se kofera, napunila stomak i ispraznila bešiku, i sva srećna izašla na puš-pauzu, da na miru smislim šta raditi još nekih devet sati, pre leta za Tenerife.
E a onda sam shvatila da sam napravila sranje i to ne veka, nego milenijuma. U koferu koji sam, jelte predala da ga pokretna traka izbacaka do neke tačke na kojoj će čučati neko vreme dok ga opet neće istumbati i ubaciti u moj avion kog još uvek nema ni u najavi, ostavila sam knjigu, koju sam planirala da čitam na aerodromu, kao i telefon sa punom baterijom, jer će ova da drži još malo a onda ode u zemlju dembeliju i to baš u trenutku kad budem htela da se javim ocu da polećem i da mu kažem kad da me čeka. A pride, u koferu je postojalo gomilu stvari kojima sam mogla da se zanimam i ne primetim devet mučnih sati koji se, evo i dalje vuku, kao da im je neko prebio obe noge. I to zadnje. Evo, na primer, mogla sam ponovo da uvijem kosu i sednem tako sa viklerima i knjigom Tamare Kučan (koju sam dobila od Nine) na ono za previjanje beba u ženskom toaletu i tako presedim dva sata. Pa to bi za mene bio doživljaj, unucima bih ga prepričavala! Onda, Mogla sam da izdepiliram ruke. Epilatorom koji mi je u koferu. Mogla sam da igram karte. Doduše, sama sa sobom, ali MOGLA SAM. Pa stvarno nema smisla. Tako da sam u tom besmislu, i nedostatku drugih, kreativnijih opcija, odlučila da usvojim očev predlog, uštekam se negde i otspavam, onako, rekreativno.
Izvinjavam se, lažem, postojao je još jedan predlog, takođe predložen od strane mog oca, kad sam ga pitala čime da se, za ime sveta, zanimam 9h, stigla mi je njegova poruka: ,,Znam šta da radiš! Idi po aerodromu, slikaj selfije, okači ih na facebook i instagram i prati lajkove, kao Stanija. Buahahahha". Iako sam ja svesna da nema govora da sam nasledila njegov devijantni um, kao i da se uopšte ne dovodi u pitanje činjenica da ja njega beskrajno obožavam i volim najviše na svetu, to je ipak bilo previše, čak i za mene. Dobio je kao odgovor 'seen' i mene u off-u.
Došla sam do čekaonice mog terminala, legla na tri spojena sedišta i odlučila da ne mrdam odatle do 11 ujutru, a onda ću već smisliti nešto. Spavala sam ja tako na rate, ali ne do 11 nego do pola 10 jer je u nekom trenutku u mom neposrednom okruženju došlo do abnormalne najezde kineza, da preciziram - kineskih bakuta koje su cičale i kikotale se ispuštajući užasno iritantne frekvencije. Popizdela sam. PO-PI-ZDE-LA. Nadjačana brojčano i indirektno proterana sa svog privremenog staništa, krenula sam u potragu za kafom, jer koliko god da mi se idalje spavalo, više mi nije bilo do spavanja. Znam da to nema smisla, ali svi znamo da sam ja užasno kontradiktorna osoba, i u celini i u fragmentima, tako da nema potrebe za nekim daljim objašnjenjima. Dok sam lutala u potrazi za KAFEMATOM, jer iz principa neću da platim malo espreso sranje 5€, koje ću pritom morati da pijem unutra, gde pušenje nije dozvoljeno, razmišljala sam o svojim sanadalama.
To su sandale koje sam kupila pre ravno šest godina i koje su ove subote završile u Savi i obeležile moj poslednji izlazak u Beogradu ovog leta. To je izgledalo tako što je prvobitni plan bio prošetati se do grada sa Sašom, ali je došlo do promene istog i tako je Jelenica završila u letnjoj haljinici drečavo roze boje i sandalicama na platformu (koje su objavile rat mojim stopalima onog trenutka kad su dotakle Brankov most) na Povetarcu, gde je, uzgred, bilo hip-hop veče. Znam, znam da se ne računa da sam bila na Povetarcu jer se nisam ČEK INOVALA, ali verujte mi na reč, ipak sam bila tamo i to sa gorepomenutim stajlingom (koji mi, ruku na srce, uopšte nije smetao da đuskam). Pri povratku, hodajući preko mosta i držeći Sašu za jednu ruku, a sandale u drugoj ruci i obasipajući psovkama beogradski asfalt, sandale, Sašu, Povetarac i sve što mi je u tom trenutku padalo na pamet, ali sa akcentom na sandalama - rekla sam Saši da mi dođe da ih bacim, na šta je on odgovorio - Pa baci ih onda. I tako sam 'elegantno' zamahnula rukom i zafrljačila sandale pravo u Savu. Saša me je pogledao zbunjeno na šta sam ja odgovorila - Pa jel si rekao da ih bacim? I tu je naravno usledilo pitanje 'Znaci da sam ti rekao da se ti baciš dole, ti bi to uradila?' Pa sad.
Eto o čemu ja razmišljam, dok sedim ispred aerodroma, na klupici, pijuckam kafu i praznim paklu koja je trebalo da izdrži celo leto i nađe se u trenucima krize, jer sam planirala da ostavim pušenje... Da, da... A mogla sam da budem udata žena - ionako sad vlada ta neka svadbena euforija u mojoj užoj familiji. Kad je već sestra odlučila da baci zez i objavi da se udaje ovog avgusta, pre brata, koji je najavio svadbu za maj sledeće godine, a mlađa je od njega, mogla sam i ja, kao najmlađa da to uradim prva. Mogla sam da sam, kad me je Nemanja pitao da se udam za njega, rekla 'Da', a ne 'Zašto?' Molim vas, KO JE IKADA NA TO PITANJE ODGOVORIO SA 'ZAŠTO'?!? Nemanja me je gledao u neverici neko vreme, a onda samo rekao 'Predomislio sam se'.
Eto kako ja ne umem da prepoznam životnu priliku.
[ Generalna
]
28 Jun, 2014 14:15
Slatke male kućne vratolomije iliti ponekad-mi-dođe-da-se-samoubijem-evo-na-primer-sad.
Sad baš nešto razmišljam, da li sam ikada ovde napomenula kako ja volim svoj život... Ne, a?
Pa, mislim da je krajnje vreme. Pošto cenim da prosto izgarate od želje da saznate razloge, kao i da čujete šta je to novo u mom životu, odlučujem da skratim ovaj i više nego ironični uvod i što pre vas upoznam sa trenutnom situacijom.
Za one koji ne znaju, živim u stanu u centru grada sa cimerkom sa kojom se odlično slažem, kirija i režijski troškovi su mi lagano oko 150€, imam svoj mir, ali imam i relativno mirne komšije kojima ne smeta kada odlučimo da obrnemo stan naglavačke, smestimo u njega i do 20 ljudi od kojih uvek bar trećina ostane da prespava. (Baš me čudi zašto je naš stan u krugu naših prijatelja i poznanika, od kojih su svi barem jednom ovde spavali, prozvan kao hostel). Sve u svemu - idila, ako se izuzme neuračunljivi neandertalac koji živi u suterenu, ispod nas, i koji je xy puta zvao policiju jer mu, Bože moj, smeta škripa stolica u našoj trpezariji koja je tačno iznad njegove spavaće sobe.
Elem, plan i program se sastojao u tome da Nina i ja u ovom stanu ostanemo i sledeće godine i ne zna se koja je zbog toga bila srećnija i koja se više zdala u planiranje kako ćemo da sredimo stan, okrečimo kuhinju, popravimo vrata u kupatilu, uvedemo internet i konačno operemo frižider i onu količinu masnoće i prljavštine koja se nalazi iza šporeta koji se ni ona ni ja ni u jednom trenutku nismo usudile da pomerimo, iako ovde živimo već deset meseci. Kada sam ušla u ovaj stan, na pamet mi je palo kako prljavije mesto u životu nisam videla. Cela prva polovina septembra je bila posvećena sređivanju stana, a promene su počele da se naziru (i to jedva) tek posle dve nedelje. Delovalo je kao da prljavštini i haosu nema kraja i sećam se da sam bila na ivici da se iselim, iako se nisam propisno ni uselila. Napomenuću samo da sam ja pet dana za redom pokušavala da oribam rernu i to je izgledalo tako što bih otvorila rernu, naprskala sredstvo za odmašćivanje, složila kiselu facu, rekla 'Au brate, ne mogu ja ovo....' i zatvorila vratanca sa gađenjem uz mantru 'sutra ću'. Na kraju je Nina jednog dana izašla na kraj sa njom dok sam ja bila u školi i dobila je zbog toga od mene jednu kafu u meku. :)
Osim što smo samo brisnule frižider i ostavile iza šporeta sve onako kako je i bilo kad smo došle, ceo stan je zasijao. Sijalo je tako sve dok nas gazda stana nije nazvao pre dve nedelje i rekao nam kako moramo da se iselimo iz stana do kraja meseca jer njegova žena želi da se vrati u ovaj stan.
Bam!
A kao za baksuz samo dva dana pre toga smo Nina i ja konačno oribale frižider i otkrile da je isti zapravo bele, a ne bež boje. Doduše, dođe nam kao neka vrsta kompenzacije to što nismo ni pipnule sve ono što živi iza našeg šporeta, i tako neka i ostane, taman da gazdarici poželi dobrodošlicu. Na sve to, samo par dana posle toga nam je izbio osigurač i u stanu je radila samo jedna utičnica i svetla u hodniku i našim sobama. Kako je bilo jutro, Nina to nije ni primetila i otvorila je vratanca veš-mašine jer je mislila da je završeno pranje, ali ono nije ni bilo blizu toga jer je osigurač izbio negde u sred pranja, i kao šlag na tortu, na svu tu muku mi smo imale poplavljeno kupatilo. A inače je Nina baš tog dana trebalo da krene za Kikindu, tako da je kada sam je pitala 'Šta ja sad da radim!?' samo slegnula ramenima i rekla 'Ne znam cimo, ja žurim jako' i otišla.
Milina.
Iako je trebalo da se za manje od sat vremena nacrtam na poslu, brže-bolje sam uzela merdevine i glimericu, iščeprkala malo po onim osiguračima da bih ustanovila da je otišla cela faza, slikala sve to, poslala tati, objasnila mu situaciju i napisala velikim slovima 'POMAGAJ LEBA TI' i otišla na posao. Sledećeg jutra sam popravila to nekako i sva srećna sedela i pijuckala kaficu, presrećna što sam navodno munula ćaletove gene i tripovala kako sam prirodni talenat za elektriku. To što ja ne znam ni kako izgleda strujno kolo i što sam zabola keca iz fizike kad me je pitala u kom smeru ide struja, a ja nisam imala pojma, to nije važno, važno je da je u celom stanu bilo struje. Sedela sam tako presrećna kad su me pozvali da dođem na posao, da menjam kolegu. Pa izem ti ja ovaj život.
Inače, to je bio taj ludački period kada sam ja radila stalno, i onda kada sam navodno imala slobodne dane, tako da je to prouzrokovalo nestanak mog društvenog života. Ali kako ide ona izreka - kada se zatvore vrata, otvore se prozor, ja sam umesto društvenog života dobila ljubavni i to je bukvalno izgledalo tako što sam samo radila, viđala se sa Sašom i ako bih eventualno ukrala po koji sat sna. Tempo nikad luđi - ja nikad srećnija.
Pre nego što se pozdravim sa vama, barem do sredine jula, kada vam više neće pisati srednjoškolka već brucoš geografskog fakulteta i akademski građanin, htela bih samo da priznam da sam itekako svesna da sve ovo gore napisano jako liči na tragikomediju, i jedino zbog čega mi je drago je to što one po pravilu ipak imaju happy end.
U mom slučaju, happy end bi najvećim delom činilo to što sam našla rešenje za problem mojih silnih stvari koje sam dovukla ovde, k'o da sam se ne daj Bože udala. Muka mi je pripala svaki put kad bih zamislila sebe kako vučem mikser, novogodišnju jelku, tepih i tome slično, tamo odakle sam, jelte, sve to i dovukla. Ipak je sve ispalo baš kako treba, i laknulo mi je kada sam shvatila da ne moram da realizujem plan B koji se se sastojao iz toga da zavaljam sav nameštaj i sve stvari na limundu (kao lakša varijanta) ili da sve to u sred noći dovučem do najbližeg kontejnera i pobegnem (što mi je zaista padalo na pamet da bih mogla da uradim).
Kako god, sve smo to sredili, ostalo mi je samo još da upišem ovaj nesrećni fakultet i odem u Španiju i zaboravim na kiriju, osigurače, strujna kola, prazan frižider, neplaćene račune, itd... Ono što me jako raduje je što ove godine letim preko Barselone i imaću vremena da ceo dan tamo provedem! Kaže meni Ivana 'Pa sama si, smorićeš se' hahahahha pazi ti to, pa ona nema pojma da je meni sa mnom najzanimljivije! ;)
[ Generalna
]
21 Maj, 2014 23:38
Završeno još jedno poglavlje
Dragi moji, dugo me nije bilo, priznajem. Ali imam jako dobro opravdanje. Zapravo imam jako puno dobrih opravdanja, jer u poslednje vreme ne mogu da se okrenem. Ni od obaveza, a tek od haosa u kom se trenutno nalazi moja soba u kojoj ne stižem čak ni da spavam - pa vi vidite. Elem, ja bih sada trebalo da radim nešto drugo, da preciziram - da učim, ali danas sam shvatila nešto i to moram da podelim sa vama.
U ovom tekstu ćemo se pozabaviti jednom ličnošću o kojoj je ovde već bilo reči i ranije, ali je to bilo tako dobro upakovano da 'njegov' identitet ni u jednom trenutku nije doveden u pitanje, a čak je delovalo i kao da je on nešto sporedno i nebitno. Da se razumemo, tako je i trebalo da deluje i nikako drugačije, ali uprkos tome - kao što ste verovatno već naslutili, istina je sušta suprotnost tome. Bitno je da se odmah ispravim i naglasim da je tako bilo ranije, i da su sada stvari totalno drugačije, i to mi je kliknulo u glavi tek danas, kada sam ga videla i osetila - ništa. Zapravo, osetila sam još jednom da je moj osećaj vezano za 'njega' nepogrešiv - jer svaki, apsolutno svaki put kada sam imala osećaj da ću ga tog dana videti - ja sam ga videla. I žao mi je, ne umem to da objasnim. Danas me je drugarica pitala - KAKO, JELENA, KAKO?! i jedino što sam ja uspela da dam kao odgovor je krivljenje gornje usne (kad već jelte ne umem da podignem samo jednu obrvu) i slegnem ramenima. Toliko o mojoj rečitosti.
Elem, 'on' je neko za kim sam ja patila tako dugo, da je to maltene nerealno. 'On' je taj zbog koga ja brda vremena nisam bila u ozbiljnoj vezi, jer me je sve to što sam osećala prema njemu držalo toliko jako da mi nije davalo da se otrgnem i nastavim dalje. Ili je možda krivica moja, jer sam ja bila ta koja se grčevito držala i nije htela da se pusti. A za šta sam se držala, da me je neko pitao, ne bih znala šta da kažem. Sada znam. Kada sam bila mala, dok sam učila da hodam, imala sam foru da se uhvatim za tregere svojih pantalona i tako se šetkam po stanu - sigurna u svoj oslonac, koga zapravo nije ni bilo. Baš tako je bilo i sad. Nisam imala za šta da se držim. Ali sam se 'držala'. I hodala. A uz to sam i plakala. Vrtela se u krug. I još više plakala. I tako sve do pre šest meseci, kada sam upoznala M. Da ironija bude još veća, te večeri kada sam upoznala M. sam se poslednji put rasplakala zbog 'njega', i moja Muca me je zagrlila kako nikad do tada nije i rekla mi blagim, sasvim blagim tonom, tonom kojim se obraća malom, neutešnom detetu - je l' smo rekli da nećemo da mislimo o njemu i da ćemo da ga zaboravimo? Klimnula sam glavom, a zatim obrisala nos o njen džemper - onako drugarski. I tada sam prelomila i odlučila da pustim tregere svojih pantalona, izađem iz stana, pravo na beton, pa kud puklo. I moram priznati da je baš puklo i to onako, što bi naši rekli - za sve pare. Ali pre nego što sam pala i pre nego što je puklo bila sam srećna, istinski srećna, onako kako dugo, jako dugo nisam bila. I znala sam i tada, a znam to i sad čak i da sam imala da biram M. sa jedne i 'njega' sa druge strane, otrčala bih M. u zagrljaj odmah, bez razmišljanja. A sada, takođe bez razmišljanja - koga god i šta god da mi stave kao izbor, zatrčala bih se najbrže što mogu, kao kad se igraju 'arjačkinje-barjačkinje', protrčala pored svih njih i otišla sama negde daleko, što dalje. Ipak, o tome ćemo neki drugi put, moram da privodim ovo kraju, ustav već počinje da vrišti tamo u sobi, jer neće da se nauči sam.
Elem, danas sam našla neko moje pisanije o njemu, koje je bilo zalutalo među nekim silnim papirima. Kako nisam imala vremena da se danas bavim time, ostavila sam papirče sa strane i evo tek malopre stigla da bacim pogled. Tada sam odlučila da ću to da podelim sa vama, da možemo zajedno da se pozdravimo od 'njega' i ispratimo ga iz ove priče, možda čak i zauvek. To šta sam ja sve, ridajući, tamo napisala je predugačko i ja ću sa vama podeliti samo jedan mali deo, koji glasi ovako:
,,..Hej, nije srušen svet... Iako meni izgleda kao da jeste. Gotovo je. Znam ja to. Znam još odavno. Živim sa tim, potiskujem, suzbijam. Trudim se da ignorišem. Prijatelji, kafa, cigarete, škola, knjige, obaveze, izlasci, mnogo izlazaka, piće.. Jedno, drugo, treće.. Brda novih ljudi, upoznavanja, osmesi, kvazi leptirići, dopisivanja, izlazak, drugi, peti, deveti, poljupci, skidanja, sex, trenutno zadovoljstvo, polu lažni i lažni osmesi. Ni trunke emocija. U grudima praznina, promaja. Boli. Fizički boli. Sve se vrti u krug. Nigde kraja, a toliko dugo sve to traje. da izgleda kao da nema ni početka..."
Znam, deluje smešno jer se ne zna da li je više patetično ili dramatično, ali tada je bilo iskreno. To su bila vremena kada sam ja svakog 21.3. nosila oko vrata dansku krunu (novčić), vremena kada mi se želudac prevrtao svaki put kada bih prolazila pored 'naše' klupe na malom Tašu, kada sam histerično vrištala na ljude ako bi neko slučajno pustio bilo koju pesmu od Dub FX-a, kada sam se trovala muzikom Wim Mertensa, vrtela po rukama malu, plavu ružu od papira koju mi je poklonio i jedinu koja mi je ostala, i spavala svako veče sa nekim njegovim pločicama koje je nosio oko vrata i po kojima sam ga zapamtila. To su bila vremena u kojima sam ja šetala po kiši bez kišobrana i kapuljače i plakala, jače nego ta ista kiša i proklinjala zašto nemamo ni jednu jedinu zajedničku sliku....
A sada je takvo vreme da sam ja umrla od smeha kad sam ga videla, jer sam znala da ću ga videti, što zbog mog čuvenog osećaja, što zbog Marfija, jer sam izgledala kao bljuvotina, mrtva bolesna, sa temperaturčinom, usnama ispucalim od iste i to do te mere, da sam mogla nokte na njima da turpijam, prljavom kosom, nedefinisane boje, zgužvanom na vr' glave, bez trunke šminke (šta ima da se sređujem koji moj?!) i kao kruna svega - podočnjaci modriji i veći nego ikada do sada. Scena nerealna, sedim na stepenicama škole, okružena društvom, vodi se neka diskusija - verovatno gde ćemo na maturu i tako to, kad sam ga videla preko puta, na drugoj strani ulice i krenula da se savijam od smeha i nameštam mog Peđicu da me zakloni. Hvala Bogu pa je Peđa odma' iz prve ukačio šta treba da radi i uopšte se NIJE pomerao i uhvatila sam mu pogled. Žao mi samo što se nisam potrudila da zadržim pogled bar toliko da vidim njegovu reakciju na moje podočnjake.
P.s. Ne mogu a da ne prokomentarišem moj savršeni tajming za to KAD ću da se razbolim i moju raspravu sa doktorkom koja me je uporno ubeđivala da ne smem ni slučajno da idem u školu i sebe kako histerišem kako je ovo poslednja nedelja i kako mi izbor čini ISKLJUČIVO opcija MORAM. Na kraju sam izdejstvovala kompromis da ću ići samo na časove koje moram da odgovaram. Doduše, kompromis sam ugovorila sama sa sobom. Kad sam izašla iz ordinacije. Mrmljajući ga sebi u bradu. Izmešanog sa jedno 675 različitih psovki. Na putu do šaltera. Dok su me svi u čekaonici gledali čudno.
I don't give a fuck.
[ Generalna
]
29 April, 2014 03:14
Ljut na smrt
Danas bi mom dedi bio rođendan. Sedamdeset šesti. Napravila bih mu tortu i poređala svećice. Ali ne bih kupila dve svećice u obliku brojeva, već bih naređala tačno 76 svećica a onda žurila da ih što pre zapalim, baš kao i prošle godine. Oprljila bih prste i prva svećica bi već bila pri kraju kad bih ja upalila poslednju i brzinski donela tortu iz kuhinje na trpezarijski sto, pred dedu, požurujući ga da zamisli želju i dune jako, najjače.
Prošle godine sam mu za rođendan poklonila crtež na kome je bila nacrtana zemaljska kugla, onako kao na atlasu iz geografije. Kada sam ga pitala šta želi za rođendan, rekao je da mu ne treba ništa - samo mir, što je bila aluzija na naše česte svađe i prepirke. Iako nije hteo da odustane od tog odgovora, ja nisam htela da se predam. Naravno, ne zna se ko je od nas dvoje bio uporniji i tvrdoglaviji. Razmišljala sam tako par dana, a onda mi je na pamet palo nešto genijalno. Na ruskom jeziku, koji je moj deda nekada perfektno govorio i kog se tada, i dalje jako dobro sećao, 'мир' znači svet. Odmah sam otišla u svoju sobu, uzela papir, makaze, olovke i prionula na posao. Papir je bio savijen na pola, kao čestitka i u unutrašnjem delu je bila nacrtana zemaljska kugla, a na spoljašnjem delu je bilo izrezano srce, tako da se kroz srce video dobar deo tog, jelte, sveta.
I tako sam ja mom dedi, za njegov 75. rođendan poklonila svet.
Ove godine, 52 dana pre dedinog rođendana, neko drugi, u čijim rukama su konci naših života i neke druge makaze, presekao je jednu sivu, dugačku nit i poklonio je mom dedi mir.
[ Generalna
]
18 April, 2014 02:03
SINGLE and ready to MINGLE!
E, a sad ćemo da napišemo i jedan ljubavni članak (ili nešto što bi trebalo da liči na to) jer toga baš dugo nije bilo, pa da ne bude da zabušavam.
Vidite, sve je tako užasno prosto, ali sam ja to svakako morala da iskomplikujem do te mere, da ni sama ne mogu da se snađem - kao i za sve ostalo u mom životu.
Činjenica je da ja već dve godine nemam ozbiljnu vezu. Svi oni koji su se provlačili povremeno, su i ostali samo na tom 'provlačenju' i to je to. Međutim, iako meni tako savršeno odgovara, mnogi su oko toga zdušno protestovali, što sam i pominjala ovde i ranije. Rodbina je totalno poludela i mislim da sam u decembru prošle godine bila razapeta na stubu srama u mislima svih prisutnih, jer nisam nikoga dovela za ruku i prikazala kao budućeg zeta - zamislite vi to, a VEĆ gazim dvadesetu. Tragedija. Ostaću usedelica. (Tome samo doprinosi i činjenica da sam tada svima pričala o mački koju sam udomila).
Ipak, vrhunac je bio kada su mi na to, što nemam nikoga, odgovorili nešto u stilu kiselog grožđa, tipa - pa i ne treba ti, ti kad budeš htela, naći ćeš ga.
Ja se jako izvinjavam, ali ja ništa nisam izgubila, tako da nemam šta da nalazim.
Ipak, nisam htela o tome da pišem. Htela sam da kažem da sam konačno Njojzi i tetki priznala da nisam ni sa kim. Da se ispravim - rekla sam im da sam raskinula sa dečkom.
Tako da sam od sad opet u kategoriji SINGLE ONES. ;)
P.S. Mrzim bilo kakvu vrstu kategorizacije i smatram da je mene teško staviti u neki određeni koš i nalepiti mi etiketu, ali sam se samo nadovezala na jedan od mojih prethodnih tekstova u kojima sam napisala kako sam tada, na jednoj svirci, bila najsrećnija devojka na svetu (u gorepomenutoj kategoriji).
Obrazloženje ZAŠTO su one, za ime sveta, mislile da sam ja u vezi, je da sam morala to da im kažem, jer kad god sam bila kod njih, gde god da sam odande išla, ja sam kasnila. Nije da se ja ne setim da krenem na vreme, ali ceo taj proces mog polaženja od njih traje najmanje pola sata. Ja uredno ustanem od kuhinjskog stola pet minuta pre nego što treba da krenem i tu već počinju pozdravljanja, grljenje, ljubljenje i ono čuveno - 'Kada ćeš nam doći ponovo?' iako se još nisam ni obula. Onda ide deo u kome Njojza pokušava da mi spakuje pola njihovog frižidera - bombardujući me pitanjima tipa da li imam kod kuće jabuke, je l'hoću da mi spakuje pomorandže, a da ponesem malo mesa i krompira?! To naše natezanje (šta hoću, šta neću, a zašto neću, je l' neću baš ni malkice?) traje jaaako dugo. Za sve to vreme ja se obuvam i oblačim - što uvek bude propraćeno tetkinim komentarima kako se nisam lepo obukla, kako će mi biti hladno, kako moram da se bolje čuvam i navaljivanje da mi daju neki džemper ili sestrinu jaknu. Opet se svi pozdravljamo i taman kad krenem ka ulaznim vratima Njojza se baš tad priseti da mi nije spakovala nešto, tipa rolat od višanja. Tetka i ja odlazimo u hodnik, ja zovem lift a Njojza dotrčava sa rolatom i ljutim papričicama - 'Znam ja da ti voliš ljuto' govori, namigujući mi. Nemam izbora i pokušavam da u već pretrpanu torbu ubacim i ove novitete. Jednom su mi čak dale i ceger da može sve da mi stane, ali tad sam sa sobom morala da nosim i punu kofu turšije. (Ne pitajte ništa, kada me je Njojza pitala da mi spakuje malo, ja sam se prešla i rekla da može, ni ne pomišljjući da njeno 'malo' znači 'kofa od 3kg') Kad stigne lift, dok ja držim otvorena vrata dogovaramo se bar još 5 minuta kada ćemo se čuti, kada ću ponovo da dođem, opet me svi ljube i napokon ulazim u lift, vrata se zatvaraju i mogu zvanično da kažem da sam krenula. Kako izađem iz lifta, tako shvatam da treba da budem u gradu za 5 minuta, ili je trebalo da sam već uveliko stigla na dogovoreno mesto.
E, a sva ta ujdurma izostane onda kada kažem da idem da se nađem sa dečkom - jer Njojza kaže da nije u redu da me 'mladić' čeka. Zato sam ja njima još od kulina Bana rekla kako sam u vezi i kako je vreme prolazilo, to je jelte bivalo sve ozbiljnije jer bih ja kad god me pitaju da li smo i dalje zajedno, potvrđivala. Na kraju sam ja totalno zaboravila i KADA sam im rekla za njega, tako da ne znam ni kad nam je godišnjica i da li je toliko vremena uopšte prošlo. A najgore od svega je to što se ja čak ne sećam ni kako se moj 'dečko' zove, ni koje je godište, ni da li studira - a kamoli šta studira. Kada me je Njojza pitala da li je on beše plav ili crn, na šta ja nisam umela da odgovorim, shvatila sam da više stvarno nema smisla i saopštila sam im kako više nismo zajedno. Naravno da su me pitale šta se dogodilo i šta ću (proklinjući svoju glupost i to što sam sebi natovarila na kičmu još laži koje treba smisliti) rekoh da smo raskinuli zbog njegove ljubomore, zbog toga što je počeo da me guši i što nije imao razumevanja prema mojim drugim obavezama. I tako sam ja mlela o tome dobrih desetak minuta i toliko sam se uživela, da umalo nisam briznula u plač. One su odma' stale na moju stranu, nema šta za njega nisu rekle, znači kako su ga nagrdile, majko mila, meni ga je toliko bilo žao, da mi je prošlo kroz glavu da mu se možda opet vratim. A onda sam se setila da je on fiktivna ličnost i da je to nemoguće. E jebiga.
A sve to me je navelo da se setim scene gde je mene Momčilo jednom prilikom pitao, pošto sam jedinica, da li sam kao dete imala imaginarne prijatelje. E pa, dragi moj, nisam imala imaginarne prijatelje, ali sada imam imaginarne ljubavi i možda ću dostići jednog dana i level pro, pa će mi i muž i deca biti samo plod mašte, jer najozbiljnije, ja sebe nikad ne bih oženila.
[ Generalna
]
08 April, 2014 23:18
Bundeva je tikva
Znate šta mi nije jasno? Prošle godine su maturantkinje naše škole u ovo neko vreme dolazile na nastavu samo sa tanušnom fasciklom i termosom za kafu, a ja sam moju torbu od juče mogla da pozajmim Raskoljnikovu da sa njom ubije babu - i to na keca, jer je u njoj bila podeblja knjiga iz filozofije, rokovnik, ruski rečnik, ZLOČIN I KAZNA i OPREMA ZA FIZIČKO - iz fazona skolioza u najavi. Kežual.
Elem, opšte je poznata činjenica da je Vilaret Milica osoba kojoj je ravno sve do Kosova, i to smo ustanovili još u junu prošle godine kada smo se svi kolektivno tresli od nervoze i panike jer je trebalo da za nedelju dana dobijemo još 13 ocena i odgovaramo za dvojku iz fizike, a ona je mrtva 'ladna uvukla dim, i prokomentarisala 'iiiima vremena'. E pa, ta ista Milica je pre neki dan izjavila kako VREMENA NEMA i mislim da je tada svima postalo jasno koliko je sati. To rezultira time što Sofija i ja već drugi put u poslednja tri dana učimo zajedno po ceo dan, najmanje tri različita predmeta. Evo da vidite kako to izgleda.
Obično je mesto na kome učimo neki kafić u koji sednemo, naručimo produženi espreso sa mlekom i tursku kafu (230 din.) i sedimo tu narednih pet sati, dok nas za to vreme konobari mrze pogledom, ali se mi ne damo zbuniti i pravimo se lude i zadubljene u fiziku/istoriju/ustav/muzičko/filozofiju/sve šta vam padne na pamet.
Danas smo sele u 'el Gato' nešto pre 14h i učile istoriju neka dva sata za koje smo uspele da toliko ispljujemo celokupan sistem naše države nekih šest vekova u nazad, dok smo paralelno pokušavale da nađemo smisao u opštem besmislu ponašanja bitnih ličnosti u našoj državi u periodu koji sada učimo (od 1918. do 1930. i neke godine). Mogu da zamislim na šta je to ličilo kada se u sred naše priče u konverzaciju ubacio čovek koji je sedeo za stolom pored, sa odgovorm na naše retoričko pitanje - koje su se sve stranke ujedinile u jugoslovensku radikalnu zajednicu. Kad se već našao u priči, objasnio nam je još neke stvari i bacio komentar kako je ustanovio da smo jako pametne jer puno toga znamo i kako nas dobro uče u 'toj Petoj gimnaziji'. To je bio highlight dana. Čovek je popio svoje pivo i otišao, a mi smo završile istoriju i bacile se na muzičko koje obe sutra treba da odgovaramo. To isto muzičko iz kojeg ima da se nauči sve ukupno DVA IPO LISTA, ispisana Aleksandrinim ogromnim slovima i još većim razmacima, mi smo učile narednih šest sati. Kao deca debili. Klavirska dela, klavirski koncerti, klavirske minijature, simfonijske slike, simfonijske poeme, kamerna dela, orkestarska dela, solo pesme, preludijumi, scenska dela, vokalna dela, nervi slom čovek da dobije. Za prva četiri sata smo uspele da napravimo toliko lapsusa, da bih se osećala loše kada bih morala da izaberem favorita. 'Maja i slavuj' smo preimenovale u 'Maja i PČELA', Edvard Grig je komponovao KLAVIJATURE (skraćenica za klavirske minijature', Trorogi šešir je postao TRONOGI, 'Muzika za popodne jednog fauna' je postala najnovija verzija pod nazivom NEDELJNO POPODNE JEDNOG FAUNA. Lea Kiš je postala faun (iako cenim da nema blage ni šta je to), a Klod Debisi se prevrnuo u grobu i to dva puta, jer smo na sve to umesto gudačkog kvarteta rekle KLAVIRSKI TRIO. A ne možete ni da zamislite kakva je zbrka nastala kod kompozitora koji pripadaju španskoj nacionalnoj školi. Enrike Granados i Manuel de Falja su mešani sa Migelom i Huanom, a 'Don Pedrove marionete' su mu nekako postale ljubavnice, samo je negde falilo da ubacimo babu njegove maćehe koja je njegov nerođeni sin sa pokojnom Floresitom i to bi bio vrhunac.
Na kraju svega smo zaključile da bi trebalo da se svi ti kompozitori iskopaju i prebiju.
Sofija je upravo izašla iz mog stana (pošto smo se tu preselile u nekom trenutku, jer više nije imalo smisla sedeti u kafiću i lupetati kojekakve gluposti i permutovati Feketić i Farkašić), a ja sam ostala da naučim i fiziku za koju je drugarica iz odeljenja,Marija, izjavila da joj, kada čita to što trenutno učimo, sve deluje kao da čita spise iz Drugog svetskog rata na japanskom. Ne znam samo kako planiram da to izvedem jer mi se mozak isključio totalno što se dalo primetiti kada je Nina ušla u kuhinju kod mene i Sof da podgreje svoju čorbu od povrća (koju je u enormnim količinama još pre šest meseci skuvala i stavila u zamrzivač i još uvek nije potrošila sve zalihe), a ja sam izjavila, iako me niko ništa nije pitao, da je bundeva tikva. Smejala sam se svojoj 'provali' nekih pola sata, a onda shvatila da bundeva zapravo i jeste tikva. Bravo Jelena IMBECILU.
Pa ja ne mogu ovaj život.
[ Generalna
]
26 Mart, 2014 20:16
Šta rade lemuri kad zađe sunce?!
Pismeni iz matematike je događaj koji se ponavlja po 4 puta godišnje, već sedam godina mog nesrećnog školovanja, i evo, dogurala sam nekako i do finalne, osme godine, kada će taj mali ritual konačno da se završi jednom za svagda. Pa, kad se konačno i tome bliži kraj, nema smisla ne ovekovečiti taj magični trenutak i euforiju koja me uhvati pred isti. Taj famozni događaj je bio zakazan za ovu nedelju. Da napomenemo apsolutno odsustvo bilo kakve radne navike u mom životu po tom pitanju, i onda će biti logično zašto ja svaki pismeni počnem da spremam 12h pre istog. Evo kako je to izgledalo.
Kao i uvek, i ovog puta se zalomilo da je pismeni one nedelje kada smo pre podnevna smena, ili bolje da to formulišem kao - one nedelje kada ja zamenim dan za noć i kada sam apsolutno nesposobna da funkcionišem kako treba. (Osim ako se prethodno ne postaram da mi se promeni sastav krvi i to tako što će 80% činiti kofein. Pomenula bih i nikotin, ali to bi onda napravilo preveliku zbrku sa procentima i ja bih do kraja teksta pokušavala da svedem računicu a vi biste se uspavali i pre nego što stignem do pola).
Elem, dan pred pismeni sam se ja zakucala u krevet čim sam došla iz škole i ustala u 21h uveče. A da se razumemo, plan je bio da me cimerka probudi u 17h da počnem da učim. Ali, nije Nina kriva. Nina me je budila, u početku nežno, onako kako svi volimo da nas neko budi, ali kako nije bilo 'leba od toga, počela je da me vuče, gura, udara, skače po meni, dernja se, itd. Izgleda da nije bilo 'leba ni od toga i devojka je odustala i otišla negde svojim poslom. A ja sam se u nekom trenutku probudila u mrklom mraku, slepljenih sočiva (hoću-li-se-ikada-setiti-da-ih-skinem-pre-nego-što-legnem-da-ODREMAM?!?), i totalno pogubljena, ne znajući ni koji je dan, a tek koliko je sati.
Trebalo mi je nekih sat vremena da se presaberem, odem pod tuš, napravim sebi kafu i pokušam da stvorim nazovi 'radnu' atmosferu u sveopštoj centrifugi brda i brda stvari od onoga što se usuđujem da nazovem 'mojom sobom'.
Zaključila sam da najveći deo mog 'učenja' ode na sistematizaciju i plan rada, a do samog učenja u većini slučajeva, pravo da vam kažem, ni ne stignem. Tako prolazi večnost dok ja gledam ne U, već KROZ spisak oblasti i zadataka koji dolaze u obzir da se pojave na pismenom, do kog uzgred budi rečeno ima još 6h. A ja nisam ni počela. Odlično sam to uradila, kao i uvek, uostalom.
I eto, tako ja poslednjih 6h, provodim ponašajući se kao da imam bipolarni afektivni poremećaj - čas manično radim zadatke, sva euforična i usredsređena, čas sam u najdubljoj depresiji, palim jednu cigaretu za drugom i ne prestajem da razmišljam o tome kako ništa ne znam i kako nikada neću naučiti i naravno, kruna svega - KOJI ĆE MI TO U ŽIVOTU?
Onda se ipak malo saberem, i tako sve u krug dok ne primetim da je svanulo i da treba da krenem u školu.
U školi vlada sveopšte rasulo, svi vučemo sa sobom zbirke, iako zdušno protestujemo kako nemamo tu naviku i kako su nam teške da ih nosimo na redovne časove, kada nam to traži profesorka. Nazovimo to 'vanrednom situacijom'.
Pre matematike je odmor od 10min i naša standardna odeljenska ekipa za puš-pauzu je na svojoj poziciji, ispred škole. Jako je zanimljivo da je naša 'pozicija' uslovljena kretanjem Sunca, sa kojim se i nas najmanje 10 uredno pomera, sve dalje i dalje od škole. Ako tako nastavimo, kontam da ćemo do maja stići i do pravnog fakulteta. Taman kad smo se svi poređali, kako Sof kaže - kao lemuri, i taman kada je rešena agonija ko kome pravi hladovinu svojom senkom, Sunce je zašlo za oblake.
Izem ti ja ovaj život.
[ Generalna
]
18 Mart, 2014 00:42
Kliše je drugo ime za moj život
Znate onu poveću trafiku na Slaviji, odma' pored parking servisa? E, tu radi moja prijateljica Ivana i ima da podnesem zahtev da nam se info stan umanji, jer ja trećinu svog dana provedem tamo i pravim njoj društvo. Sedim ja tako unutra i pijuckam kafu, nescafe 3 u 1 (i to STRONG, da se razumemo), kad ulazi neka žena i razgleda pića. Kad odjednom pita ona kakav je taj vinjak što imaju. Ivana, mutava, kakvu je Bog dade, ćuti, a ja mrtva 'ladna, da izvadim stvar, kažem 'odličan!'. Gleda žena u mene i videvši malo stvorenje koje izgleda kao da ima ne više od 13 godina, komentariše 'A da nisi ti malo mala za vinjak?' Kažem ja da sam konobarica i da baš taj vinjak kod nas ide k'o lud. Uzima žena vinjak na keca, ni ne pita pošto je, iako je vinjak golo go*no. Al' nema veze. E sad, pošto je piće bilo za muške, pita ona mene šta da kupi devojkama, kaže, hoće nešto slatko, na primer Milka bombonjericu. Videla ja rafaelo košta 715 đunti, i da je dooosta skuplji od Milke, i krenula da je ubeđujem kako je Milka bez veze i kako treba da uzme rafaelo, jer 'ko još to ne voli?' I tako žena izađe sa vinjakom i rafaelom, bez problema, a ja sam se zapitala da li je ugostiteljski poziv moje pravo zanimanje, il' da pređem u trgovce, al' reko' neću da vadim devojci 'leb iz usta i kradem joj posao. A i bakšiš je ipak bakšiš - konobari će me razumeti.
Kako vreme leti kad se ludo zabavljaš, za čas se Ivani završila smena i došao je naš drug Miloš i svi zajedno smo otišli u tržni centar, da trošimo pare (koje nemamo). Znate, kad sam bila mala, moji nikada nisu hteli da mi kupe balon napunjen helijumom. I tako sam se ja, matora kobila, setila sad, sa skoro 19 godina, da kupim baš jedan takav balon. Ako me se Ivana i Miloš nisu odrekli tada, dok sam ja sa blentavim osmehom vukljala balon za sobom, a prolaznici nas gledali kao decu sa posebnim potrebama, verujte mi, nikad neće. Da izvadim stvari, kupila sam nam svima sladoled u karibiku. Još od malena sam skontala kako funkcioniše taj mehanizam manipulacije i potkupljivanja, verujte, morala sam, inače danas niko ne bi hteo sa mnom da se druži. Oh, well..
U stvari, družio bi se moj Nemanja, Vidite, on me je zvao da odemo zajedno do G.O.G.B.-a i produžimo njegovom dedi člansku kartu. Ko ne zna šta je G.O.G.B. nek' pročita blog 'Ko će da me skine sa lustera?' mrzi me sad da objašnjavam, a i hladno mi je (ali mojom trenutnom lokacijom ćemo se baviti nešto kasnije, ne menjajte kanal). Elem, dobro je da članska karta mora da se obnavlja jednom godišnje, jer da je češće, Nemanju i mene ne bi hteli da puste ni da uđemo. Ovako, bez obzira što tamo svaki put napravimo sranje, oni to za godinu dana zaborave. Valjda. Ulazimo Nemanja i ja, kad tamo svi gluvi. Ko bi rekao? A, da, to je društvo gluvih. Ups. Već sa vrata urlamo i valjamo se od smeha jer znamo da nas niko ne čuje. Cilj nam je da nekako nađemo Radovana, da nam produži dedinu člansku kartu, pa da možemo da palimo. Našli mi Radovana i Nemanja mu se dernja pokušavajući da mu objasni čija je kartica. Posle osmog puta Radovan je uspeo da načuje da je u pitanju deda i postavio je pitanje da li je deda živ. Ne, deda je umro, pa mu produžujemo člansku kartu za klub gluvih, da bi ga sa time sahranili. Pa naravno da je živ!!! Eeeee Radovane, Radovane, zemlja ti se radovala... U svakom slučaju, uzeo Radovan da piše neku priznanicu, a slova, k'o rode, vide se čak i iz Pinosave. Kažem ja Nemanji 'Pa mater mu blesavu, ako je gluv, nije slep!" Gotovo. Nemanja i ja se držimo za stomak i istrčavamo napolje dok nas neko nije polio benzinom i spalio.
Sledeća scena, sedimo Nemanja i ja u kafiću i pridružuje nam se njegova ambiciozna, lepša polovina Jovana. Igrom slučaja Jovana ima neki spejs šatl od telefona a igrom tog istog slučaja meni i Nemanji je jako dosadno u životu i odlučujemo da malo podignemo atmosferu. Taj isti telefon može da upravlja klimom, koja se, oh kakva zgodnost, nalazi tačno iznad mene. Nemanja spušta temperaturu sa 30 stepeni na 20 i namešta krilca, da duvaju pravo meni za vrat. Dolazi konobarica da pita Jovanu šta će da pije, a meni kosa leti kao da sam na kijametu (da je bilo snega zatrpalo bi me gore nego da sam u Feketiću, pa bi Vučić dolazio da me spašava. E, a kad već uplićemo politiku, žao mi što nisam izašla da glasam za (ŠMRC) Čedu - da gram bude gram, a ne 0.8, ali bez obzira, Čeda bi ga, i sa mojim glasom, ispušio, jer mu jedino to i ide od ruke - ako me razumete ;). Ja je molim da, ugasi to čudo ako Boga zna. Ona zbunjeno kaže kako će odma' to da sredi. Pošto je kafić na sprat, dok je ona otišla i vratila se, mi smo klimu ugasili. Ne, ne možete da zamislite njen izraz lica kada je videla da je klima ugašena i kad sam joj se ja najljubaznije zahvalila što je isključila klimu tako brzo. Ova se zbunila, nije znala šta da kaže, Nemanja i Jovana umalo nisu umrli od smeha, a ja 'ladna kao špricer, nisam prestajala da joj se zahvaljujem. Eto, to je mala, slatka dogodovština iz Џем cafe-a, u kom se isto nećemo pojavljivati, ako ne narednih godinu dana, onda barem dok se ne promeni konobarica.
Setim se ja, tako ponekad, i da imam kuću u kojoj uredno plaćam info stan (pitam se samo zašto i za čije babe zdravlje, al' ajde) i da me tamo čeka cimerica. Kaže da se zaljubila i da je jako srećna. Ja, hvala Bogu nikad tužnija, uvlačim je u zagrljaj i komentarišem kako smo sad, ona tako presrećna i ja tako ujebana, savršen primer za jing i jang. Ona kaže da nisam normalna, ali grli i ona mene. Dođe mi da umrem, al' nema veze. Ispratim ja tako nju iz kuće, da ode u život, a ja, pošto moj nemam, kao ni internet jer su komšije zaključale vajrles, mamu im hokštaplersku, uzimam ipad, kafu i cigare i palim na taš da klošarim i koristim besplatan telenor internet. Da, da, životne li ironije, koristim TELENOR internet, a pljujem po njima od kad koristim mt:s - što će reći, ceo život.
I tako sedim ja kao debil, i povremeno iscimam po nekog prolaznika sa cigarom za upaljač, jer sam ja moj zaboravila gajbi. Sedim ja kao debil, pišem ovo, odgovorim na poneku poruku na face-u, smrzavam se i nerviram što nemam svoj upaljač. I tako privedoh ja paklu kraju, kad sam shvatila da je upaljač u pakli. Zaista?! Mora da sam previdela da mi negde na krštenici piše da imam Daunov sindrom. Jebiga, dešava se, zar ne?
[ Generalna
]
20 Januar, 2014 02:46
,,Pakla je uvek polu-puna za nas optimiste"
Godina 2012. Ovaj neki period. Park na Slaviji, iznad stanice trole. Hladno. Zubato Sunce. Oko 14h. Penjalica za decu sa kućicama i toboganima. On i ja. Sklupčani u malom valjku. Ja sedim, njegova glava u mom krilu. Pričamo. Ignorišemo ono što je i više nego očigledno. Ja, jer večito radim protiv sebe. On, jer mu ne ostavljam izbora. Ipak, on, koji je kao osoba mnogo jači i sigurniji od mene, skreće stvari na tok kojim oboje znamo da treba da idu. Ispravka, trebalo je da idu. Pluskvamperfekat. Davno prošlo svršeno vreme. Ljubi me. Ljubim i ja njega. Ne zato što eto, nego zato što želim. Više nego išta. On takođe. Savršeni jedno za drugo. Tako različiti, a tako slični. Perfektno funkcionišemo. Ispravka po drugi put, perfektno smo funkcionisali.
Godina 2014. 20. januar. Park na Slaviji, iznad stanice trole. Nije hladno. Mrak je. 2h posle ponoći. Penjalica za decu sa kućicama i toboganima. Ja sama. Sklupčana u malom valjku. Sedim i ćutim. Ignorišem emocije. Ispravka, teške emocije. Vrtim film. Premotavam. Shvatam. Ne, nije ono šta mislite. Prebolela sam, nastavila dalje. On takođe. Ispravka, mislim i iskreno se nadam da jeste. Svako je nastavio svojim putem. Ipak, setim se. Nekad. Kad padne kiša pogotovo. Baš kao sad. Znate kad kažu 'miriše na kišu'? E pa, to je njegov miris. Meni miriše na njega. Na nas.
Nekada se pitam kako bi izgledalo da nije bilo tako kao što jeste? Da sam se ja ponašala drugačije? Da sam drugačije razmišljala? Da nisam bila toliko sebična? Da nisam bila tolika kukavica? To što sam njega izuzela sad iz svih ovih pitanja ne znači da krivim sebe. Ne razmišljam o njemu, već o sebi. O tome koliko sam se promenila. Korenito. Jezivo. Jezivo ne u smislu da sam gora nego što sam bila, već jezivo u smislu da je promena jako velika. I kao takva mi se sviđa. Pa opet, ponekad volim da se vratim u prošlost iako sam se često ponašala nerazumno. Volim da vraćam sećanja i emocije iz vremena kada sam bila zaljubljena. Možda sam čak i volela, ko zna?
Ali, prošlo je vreme kada je zaljubiti se bilo tako lako. Možda zato što više nisam dete. Dve godine jeste malo, ali dve godine je i jako mnogo kada malo bolje pogledate. Možda sam postala hladnija? Možda sam nesigurna i nepoverljiva? A možda i nisam. Možda samo glumim ludilo. Možda samo tražim razloge da opravdam svoje ponašanje. Ne lažem. Samo ne znam ni sama šta da mislim.
Vrtim ja tako film i pada mi na pamet ovaj isti park pre mesec dana. Suncem obasjan Beograd, park pun ljudi i dece, ja sedim na klupi, pričam sa M. i pijemo 'najbolju kafu u gradu'. Lepo je. Smirena sam. Slušam M. kako priča svoju priču. Ja sam moju ispričala prethodno veče u jednom starom stanu, daleko odavde. Pričala sam i plakala. I to sam se baš rasplakala, onako ŽENSKI, po prvi put od letos. M. ne plače, samo priča a ja ćutim i slušam.
Možda sam i mogla da se zaljubim u M.? Možda sam mogla i da zavolim. A možda se i jesam zaljubila? Ne znam. Kako to uopšte izgleda? Šta treba da osećam? Vidite, ne mogu da kažem da je gotovo, jer nisam sigurna da je za M. uopšte bilo šta započeto. Jako retko se dešava da ja nemam potrebu ili želju da definišem stvari. Ipak, konkretno sada, mi nije bilo važno da li će se ovo zvati 'veza', 'kombinacija', 'friends with benefits' ili šta već, jer sam se osećala ispunjeno. I onda kada konačno pukne i definitivno i permanentno se prekine, na ogromnu radost velikog broja njih koji me odvraćaju od M. od samog početka, ja znam da će mi biti drago što se sve to uopšte i odigralo. Ništa ne traje večno. Ali, ako već traje, zašto ga kvariti?
Izvlačim iz džepa kutiju cigara. Otvaram je i shvatam da je na pola. Polu-puna ili polu-prazna? Odlučujem se za ovo prvo i puštam da mi licem preleti osmeh. Ustajem i krećem polako peške, jednu ulicu dalje, u stan gde me čekaju razmešten krevet i mačka, da mi se uvuče u zagrljaj, počne da prede i uspava se, a sa njom i ja, dok se tiho čuje Kenny G u pozadini.
