Godina 2012. Ovaj neki period. Park na Slaviji, iznad stanice trole. Hladno. Zubato Sunce. Oko 14h. Penjalica za decu sa kućicama i toboganima. On i ja. Sklupčani u malom valjku. Ja sedim, njegova glava u mom krilu. Pričamo. Ignorišemo ono što je i više nego očigledno. Ja, jer večito radim protiv sebe. On, jer mu ne ostavljam izbora. Ipak, on, koji je kao osoba mnogo jači i sigurniji od mene, skreće stvari na tok kojim oboje znamo da treba da idu. Ispravka, trebalo je da idu. Pluskvamperfekat. Davno prošlo svršeno vreme. Ljubi me. Ljubim i ja njega. Ne zato što eto, nego zato što želim. Više nego išta. On takođe. Savršeni jedno za drugo. Tako različiti, a tako slični. Perfektno funkcionišemo. Ispravka po drugi put, perfektno smo funkcionisali. 

Godina 2014. 20. januar. Park na Slaviji, iznad stanice trole. Nije hladno. Mrak je. 2h posle ponoći. Penjalica za decu sa kućicama i toboganima. Ja sama. Sklupčana u malom valjku. Sedim i ćutim. Ignorišem emocije. Ispravka, teške emocije. Vrtim film. Premotavam. Shvatam. Ne, nije ono šta mislite. Prebolela sam, nastavila dalje. On takođe. Ispravka, mislim i iskreno se nadam da jeste. Svako je nastavio svojim putem. Ipak, setim se. Nekad. Kad padne kiša pogotovo. Baš kao sad. Znate kad kažu 'miriše na kišu'? E pa, to je njegov miris. Meni miriše na njega. Na nas.

Nekada se pitam kako bi izgledalo da nije bilo tako kao što jeste? Da sam se ja ponašala drugačije? Da sam drugačije razmišljala? Da nisam bila toliko sebična? Da nisam bila tolika kukavica? To što sam njega izuzela sad iz svih ovih pitanja ne znači da krivim sebe. Ne razmišljam o njemu, već o sebi. O tome koliko sam se promenila. Korenito. Jezivo. Jezivo ne u smislu da sam gora nego što sam bila, već jezivo u smislu da je promena jako velika. I kao takva mi se sviđa. Pa opet, ponekad volim da se vratim u prošlost iako sam se često ponašala nerazumno. Volim da vraćam sećanja i emocije iz vremena kada sam bila zaljubljena. Možda sam čak i volela, ko zna?

Ali, prošlo je vreme kada je zaljubiti se bilo tako lako. Možda zato što više nisam dete. Dve godine jeste malo, ali dve godine je i jako mnogo kada malo bolje pogledate. Možda sam postala hladnija? Možda sam nesigurna i nepoverljiva? A možda i nisam. Možda samo glumim ludilo. Možda samo tražim razloge da opravdam svoje ponašanje. Ne lažem. Samo ne znam ni sama šta da mislim.

Vrtim ja tako film i pada mi na pamet ovaj isti park pre mesec dana. Suncem obasjan Beograd, park pun ljudi i dece, ja sedim na klupi, pričam sa M. i pijemo 'najbolju kafu u gradu'. Lepo je. Smirena sam. Slušam M. kako priča svoju priču. Ja sam moju ispričala prethodno veče u jednom starom stanu, daleko odavde. Pričala sam i plakala. I to sam se baš rasplakala, onako ŽENSKI, po prvi put od letos. M. ne plače, samo priča a ja ćutim i slušam. 

Možda sam i mogla da se zaljubim u M.? Možda sam mogla i da zavolim. A možda se i jesam zaljubila? Ne znam. Kako to uopšte izgleda? Šta treba da osećam? Vidite, ne mogu da kažem da je gotovo, jer nisam sigurna da je za M. uopšte bilo šta započeto. Jako retko se dešava da ja nemam potrebu ili želju da definišem stvari. Ipak, konkretno sada, mi nije bilo važno da li će se ovo zvati 'veza', 'kombinacija', 'friends with benefits' ili šta već, jer sam se osećala ispunjeno. I onda kada konačno pukne i definitivno i permanentno se prekine, na ogromnu radost velikog broja njih koji me odvraćaju od M. od samog početka, ja znam da će mi biti drago što se sve to uopšte i odigralo. Ništa ne traje večno. Ali, ako već traje, zašto ga kvariti? 

Izvlačim iz džepa kutiju cigara. Otvaram je i shvatam da je na pola. Polu-puna ili polu-prazna? Odlučujem se za ovo prvo i puštam da mi licem preleti osmeh. Ustajem i krećem polako peške, jednu ulicu dalje, u stan gde me čekaju razmešten krevet i mačka, da mi se uvuče u zagrljaj, počne da prede i uspava se, a sa njom i ja, dok se tiho čuje Kenny G u pozadini.