Šta želiš?
Jako često me pitaju ,,A šta ti zapravo želiš?"
Kažem im da ne znam.
Lažem.
Znam šta želim.
Želim da pobegnem negde.
Ne mora daleko.
Da sedim sama sa sobom.
U tišini.
To je jako važno.
Želim toplo vreme.
Da mi kosa bude skroz plava.
Da slušam neku novu pesmu koju nikad nisam čula.
Da pričam nekome celu noć o sebi.
Da slušam nekoga kako priča celu noć o sebi i meni.
Da provodim vreme sa Katarinom.
Da idem na žurke sa maramom na glavi i šljokicama.
Da se kotrljam po tek pokošenoj travi.
Da jurim leptirove.
Talase.
Čarobnu prašinu.
Da treniram pole dance.
Da grlim tatu svako jutro.
Da bacim pilule za kontracepciju u smeće.
Da ofarbam orman.
Da pijem vino na terasi.
Da položim sve ispite.
Da pišem.
Da kupim ,,bang me hard" haljinu kao iz serije.
Da ne moram da plaćam račune.
Da ne moram da budem odrasla.
Da mogu da vrištim, besnim, urlam, lupam vratima i da se nikome ne izvinjavam.
Da jedem jagode i žutu lubenicu.
Da ovaj grad nije toliko siv.
Da istetoviram podvezicu.
Da pravim tortu sa malinama i piškotama.
Da imam još sijalica u stanu.
Da živim na sladoledu.
Da mi terasa bude puna suncokreta.
Da hodam bosa.
Da odem u Zagreb.
Da odem na Novi Zeland.
U Australiju.
Da odem.
Samo da odem.
Ali i da se vratim.
Jel sam rekla da želim da pišem?
Jesam.
Pa onda bi to bilo to.
Onako okvirno.
Prosto... Ne znam odakle da počnem?
Dolaze gosti!
Nekada tako u jedan ujutru uhvatite sebe kako razmisljate da li je manje zlo da usisavate bas sad, ili sutra ujutru u pola pola osam, pre nego sto krenete na fakultet.
Kada kazem ,,manje zlo", mislim na komsiju, koga uredno terorisem usisavanjem u nevreme.
Terorisem ga i iznenadnim, nekontrolisanim urlanjem od smeha u dva ujutru kada je grupa sa fakulteta najaktivnija na whatsapp-u.
Lomljavom i obaranjem apsolutno SVEGA dok pokusavam da sipam sebi casu vode u pet ujutru kad se vratim iz izlaska.
Plakanjem, psovanjem i bogoradanjem kada vristim tati u slusalicu u devet ujutru kako sam zakasnila na kolokvijum.
Samouvereno tvrdim da se vec mesecima ne mimoilazimo na hodniku jer me izbegava.
Kako i ne bi, kad je u mom stanu mir i tisina samo preko dana, kada ni on verovatno nije tu.
Ali dosta o njemu, ionako ga nigde nije bilo kada se meni zaglavio kljuc u bravi i kada su morali da dolaze da mi razvaljuju vrata da bih ja mogla da izadjem iz stana i odem na posao.
Iskreno, nisam sigurna o cemu mi se tacno pise.
Toliko sam iscrpljena silnim desavanjima poslednjih mesec-dva, da nemam bas mnogo vremena za razmisljanje.
Kada razmisljam, to je na poslu ili eventualno kada se vracam peske sa posla.
Kada smo kod razmisljanja na poslu, evo bas danas sam gledala neki nesrecni pijani par.
Sede tako u separeu, ona gleda u jednu tacku i slusa njega kako zaplice jezikom, a on se trudi iz petnih zila da sastavlja recenice, ukrstenih ociju, ne znajuci za sebe.
Padne mi tako na pamet kako bi neko mogao uopste da bude sa takvim likom?
Ovo im nije prvi put da dolaze kod mene u lokal i apsolutno uvek je mrtva trka ko ce koga nositi kuci.
A nekako, na kraju, uvek ispadne kako mogu sami da hodaju, iako su mi popili skoro pola bureta piva.
Svaka cast.
Mada, sta ja pricam, kada svaki put od kad sam pila od Nove godine (sto bi bilo cetiri, ako racunamo i Novu godinu i reprizu iste), neko je zamalo zavrsio na ispiranju.
Zbog mene.
D. mi nikada nece oprostiti sto je zbog mene umalo ispovracao dusu na reprizi, kada smo igrali najjacu ,,hajde-da-se-odvalimo-od-zivota" igru koju je ova planeta ikada imala.
O ostalim ekscesima ne bih bas ovako javno.
Jedno je sigurno, tekila se ne pominje bar do mog rodjendana.
Inace cu ubiti nekog.
Mozda i sebe.
Mada to tesko.
Valjda tako, mesecima pokusavajuci da ubedite sebe da za spiritualni problem IPAK POSTOJI hemijsko resenje, postanete imuni na alkohol.
Problem se resi, sam od sebe (jer je to problem koji resava samo vreme, nista drugo), a vas organizam filtrira zestinu kao sirup od visanja.
I onda ispadnete najgori od sve dece.
Kako neko mora i to da bude, mirite se sa tom cinjenicom, slezete nezainteresovano ramenima i nazdravljate sa jos jednim cokanjom dunje.
A sada me izvinite, stvarno bih morala da pocnem sa sredjivanjem stana, dolaze mi gosti sutra.
Bilo je i za ocekivati da stan sredjujem samo iz tog razloga.
Svi vec dobro znamo da, da mi nije gostiju, ja bih usisala stan nikad i kafu bih pila iz ruke, jer cistih casa ne bi bilo (takodje nikad).
Upsi.
Kao sto je Nina jednom izjavila u maju mesecu: ,,Kao da je juce bilo kada sam za Novu godinu poslednji put usisavala tepih".
Amin!
Prodje jos jedna godina
Sedimo ispred zatvorene cvecare, na policama za cvece i jedemo pljeskavice.
Cutimo, jedemo i srecni smo.
Svako za sebe, iz svojih razloga i na svoj nacin.
Krecemo zajedno kuci i krecemo da komentarisemo ovu godinu, koja ce se uskoro zavrsiti.
-Pa nije bila losa, onako kad se sve uzme u obzir.
-Pa nije... Mislim, bas je bila sranje, ali onako uobicajeno.
-Da, da, ono standardno...
I pocinjemo da se gusimo od smeha.
To je izgleda svojevrsan ritual, da se u decembru prica na sva usta kako je godina bila nikad gora i da se priziva njen kraj, koji samo sto nije, a opet - nikako da vec jednom dodje.
Rastajem se sa Urosem kod Fransa, krecemo svako na svoju stranu, ja stavljam slusalice, pustam Pepperse i tonem u svoje misli.
Kad malo razmislim, ova godina stvarno nije bila toliko losa, koliko je mogla da bude.
Bilo je strasnih, teskih, strasnih i teskih, u isto vreme, perioda, ali bilo je i onih lepih.
Ne znam, mozda zato sto sam poslednje dve nedelje jako srecna i ispunjena (ili kako svi kazu - zaljubljena), mozda bas zato i gledam sve kroz tu neku prizmu srece i sve mi je lepse nego sto bi inace bilo.
U to ime sam zelela da sumiram ovih proteklih 12 meseci, tako sto cu se za svaki od njih potruditi da provucem nesto sto ga je obelezilo.
Prvog januara sam se pomirila sa Sasom i toliko sam bila srecna, da sam se od te silne radosti toliko napila jedno vece sa Urosem i Ninom u kafani, da sam pala na sred iste i to dva puta. Umalo nisam srusila jelku dok sam krala ukrase sa nje i kasnije te veceri sam kod Urosa pojela sve sarme i probudila celu kucu svojim plakanjem i objasnjavanjem kako ja nikada nisam zelela da zivim ni sa kim osim sa Ninom(?!).
Februar je protekao relativno mirno, pijanke, igranke, kafenisanje, puno ljubavi i kupovina damske pljoske Saski za rodjendan.
Kako je mart uvek u znaku mog rodjendana, tako je i ove godine mart obelezila Ninina i moja pripitost, samo sto smo sada bile u Bar Centralu i potrudile smo se da ceo lokal cuje da je meni rodjendan. Cicale smo, vristale, smejale se, barmen mi je pravio srca i spiskala sam sve pare koje sam imala. Nije ni cudo sto je sa drveta novca, koje sam dobila od Mareta i koje sam nosala od Autokomande, preko Dorcola do Crvenog krsta, svo lisce pootpadalo do kraja veceri. Upsiii.
April je obelezilo vise stvari. Prva je naravno ta sto smo se moja tadasnja svekrIva, Marta, i ja tako dobro dogovorile i organizovale, da smo na kraju ofarbale ziva jaja. Uzasan jedan nesporazum, no dobro. April je bio rezervisan i za plakanje sto mi Nina odlazi na brod. Pracenje nje na aerodrom. Aerodrom na koji sam otisla pravo sa rodjendanske proslave iz Barabara u 4 ujutru. Spomenula bih i zivot u hostelu sa 20 nepoznatih ljudi, studenata iz Nemacke, Turske, Filipina, Poljske i Australije, sto definitivno spada u jedno od zanimljivijih iskustava koja sam dozivela.
Maj ne bi bio maj da ne pricamo o Prvom maju. Krcedin, prelepost od vikendice, pogled na Dunav, rostilj koji sam ja licno pekla, masa unezverenih i bas onako mnogo izdrogiranih ljudi (eto, zato sam ja morala da pecem rostilj), trens koji mi je preseo, besparica, izbacivanje iz voza u Pazovi, stopiranje do Batajnice i kruna svega, devojka koja mi je upropastila vezu sa bivsim deckom u srednjoj skoli, na koju sam skoro pa i zaboravila, dok nekako i ona nije zavrsila u ekipi za taj nesrecni Prvi maj. Iskreno, iako je bilo tragikomicno, vise je naginjalo na komediju, sto je bas super, jel da?
Jun je mesec za mamu. U junu sam se istetovirala. U junu sam se trudila da budem najbolja moguca. U junu sam ucila do besvesti, sto se na kraju isplatilo (citaj - budzet). Jun mi je bio, zapravo, jedan jako lep mesec.
Jul je iz tadasnje perspektive delovao savrseno. U julu sam bila zaljubljena, srecna sto idem u Spaniju za mesec dana, presrecna zbog budzeta, sto sam morala da proslavim, ni manje ni vise nego na Dorcol Matineu. Kako sam tacno proslavila, pojma nemam, pola su mi prepricali. Vrhunac je podmornica u Drvetu Javorovom, haljina mokra od piva, svadjanje sa Urosem na sred ulice i plakanje do hostela. Srecom, nisam bila sama, sto je bas onako, olaksalo stvari.
Avgust je Spanija. Avgust je tata, okean, pesak, zurke, tekila, razglednice, pozivi, poruke, nesnosna zaljubljenost, sreca nikad veca, pa onda momenat plakanja, nesuglasice sa tatom, telefonski pozivi do 5 ujutru, pa opet sreca, tata je moja najomiljenija osoba, pesme Bojane Vunturisevic, veliki planovi koje sam imala za povratak u Beograd. Jednom recju - glupaca.
U septembru sam se ponovo rodila. Svega mi. Raskinula sam sa Sasom, nasla sam nov stan, uzela sam nov telefon.. U septembru je sve bilo novo i vladala je nenormalna euforija. Mislila sam da cu umreti od srece. Ja vam se kunem - da je od srece moguce umreti, ja sam sigurna da bih ja tad umrla - i ne bi mi bilo zao. U septembru je takodje bila Markova i Anina svadba na kojoj sam pevacu rekla da je Rajko za njega rekao da je gej. Ali osim toga nije bilo nekih ispada. (Kao da to nije dovoljno?)
Oktobar je bio neki miks, bas cudan miks. Splasla je euforija, nije mi nista, nije mi nista, nije mi nista. Dok se jedno vece nisam raspala. Tad sam se prvi put onesvestila od plakanja i mogu vam reci da je osecaj vrlo slican onom kad se onesvestite od alkohola. Nimalo prijatan. Onda sam srela Sasu vracajuci se sa posla. Prebacio me je preko ramena i odveo na burgere pa na Crveni krst. Konacno smo prevrnuli nase cetiri godine veze i dosli do zakljucka da je ipak svega bilo previse.
U novembru me je hipoteticki zaprosio i ja sam hipoteticki pristala. Citave dve nedelje smo bili savrsen par, iako se zvanicno nismo pomirili, da bismo opet dosli do zakljucka da ne mozemo vise da budemo zajedno jer izmedju ostalog nismo spremni. Tu sam stavila tacku na proslost, oplakala njega, sebe, nas, sve zivo i sve mrtvo i krenula sam dalje. U tome mi je mnogo pomoglo drustvo na fakultetu, nepresusan izvor smeha i srece. Vratila sam opet balans i zivot je ponovo dobio smisao.
U ovom mesecu sam preokupirana ucenjem, planovima za novogodisnje vece, poklonima, cestitkama, iznenadjenjima i planom da odem u februaru u Spaniju. Takodje, pojavio se niotkuda momenat da mislim da sam se zaljubila i pustila sam ga da me voza i nosi, da se blentavo smejem iako se zapravo nista ne desava, a u isto vreme se sve desava. Ponavljam sebi kako cu poludeti sama sa sobom, ali mi se u isto vreme sve to i dopada.
Eto, krace od ovoga nije moglo. Propustila sam gomilu stvari koje mozda nisu bile kljucne, ali su definitivno i one obelezile ovu 2017. godinu i iz ovog ugla mi deluje da ih nikad necu zaboraviti. (Sto je naravno laz).
Ono sto se meni licno najvise dopada je to sto se osecam kao da sam bas tamo gde treba da budem i da je sve bas onako kako i treba.
Toliko od mene i ovog mog povratka.
Srecna vam Nova godina macici!
Parfem
Vracam se sa posla.
Sedim u autobusu i razmisljam kako bih posle mesec dana konacno mogla veceras da se nasminkam.
Osecam parfem devojke do koje sam sela.
Parfem koji sam koristila pre ravno tri godine, bas u ovom periodu.
Udisem vazduh kao da mi je poslednji trenutak zivota.
Udisem, udisem i udisem, ne usudjujuci se da izdahnem, plaseci se da cu ga izgubiti.
Kao kada grlim nekog jako dragog, ne zeleci da se odvojim od njega, pokusavajuci da upijem sav taj miris i ponesem ga na sebi u svoj krevet i zaspim tako.
Na kraju shvatam da cu se, ako tako nastavim, onesvestiti.
Izdisem ali samo na kratko i odmah nastavljam da udisem tu zimu 2014. godine.
Prisecam se svega na sta me taj parfem asocira.
Vise loseg nego dobrog.
Ali opet lepog.
Prolazi mi kroz glavu misao kako za ove nepune 23 godine nisam promenila mnogo parfema.
Prvi, licno moj (a ne ,,pozajmljen" od mame) parfem sam dobila u sedmom razredu od kume.
Nosila sam ga tog leta kada sam se smuvala sa svojim prvim deckom u koga sam bila smrtno zaljubljena.
Praznu bocicu cuvam u maminoj drvenoj kutiji koju sam nasledila i koju sam pretvorila u kutiju sa uspomenama.
Sledeci parfem koji sam dobila sam trazila iz cistog hira, jer je moja omrazena sestra pricala o njemu sa tolikim ushicenjem i tugom zbog njegove nepristupacne cene.
Nisam znala ni kako parfem mirise, ali sam zapamtila kako se zove i trazila sam svom ocu kada je dosao drugi put za 12 godina u Srbiju da mi ga donese.
Iz cistog kaprica i inata.
Ispostavilo se da je parfem stvarno jako lep i to je bio dve godine moj omiljeni parfem.
Njega sam nosila kada sam upoznala Sasu.
Njega sam dobila za godinu dana rada kod Marka.
Njega sam imala kada sam procitala citat da ,,Zena bez parfema nema buducnost".
Ponosno sam ga prskala svakog Bozijeg dana u svim mogucim bitnim, manje bitnim i totalno nebitnim zivotnim prilikama.
Ponavljala sam tu recenicu kao mantru, sve dok se Nina i ja nismo slozile da ce pre biti da zena nema buducnost bez dezodoransa.
I tu je ta zamisao zamrla.
U medjuvremenu, sam ostala bez tog predivnog i preskupog parfema, tata nije planirao da dolazi uskoro i morala sam da improvizujem.
Taj improvizovani parfem je ovaj koji sada udisem i koji je mahom asocijacija na prvu godinu fakulteta.
Sledeci omiljeni parfem je nosila Berta, Rumunka koja mi je drzala obuku u turistickoj agenciji u kojoj sam radila u Spaniji.
Berta je uvek izgledala prelepo i mirisala na kilometar.
Kada sam je jednog dana videla u kancelariji kako vadi parfem od 100ml iz torbe i prska ga freneticno po celoj sebi, shvatila sam kako je moguce da celog dana tako intenzivno mirise.
Shvatila sam i koji parfem koristi i te sekunde je posedovati taj parfem za mene postao imperativ.
To je bio moj omiljeni parfem citavih godinu dana, dok mi nije ispao na plocice u Sasinom kupatilu i razbio se.
Celo prizemlje kuce je mirisalo na moj parfem.
Moj parfem koji on nije voleo.
A onda smo raskinuli i ja sam ostala bez omiljenog parfema a on sa kucom koja mirise na mene.
***
Ostala sam u autobusu dve stanice duze nego sto je trebalo.
Lagano hodajuci ka stanu dosla sam do zakljucka da parfemi pricaju price i cuvaju citave nizove uspomena.
Njihova imena nisu vazna.
Njihova imena su situacije koje ce uvek biti zapamcene i koje ce uvek evocirati uspomene ovog proleca i leta, prosle zime, leta u Spaniji 2013., zime 2014., leta 2010...
Vezujemo ih za situacije i ljude u nasem zivotu.
Vezujemo ih za leptirice i reptilice u stomaku.
Vezujemo ih za ostvarena prijateljstva i neostvarene ljubavi.
Za smejanje do suza i plakanje do besvesti.
Pamtimo njihove mirise i cuvamo ih u svom umu, u imaginarnim kutijama za uspomene.
