Hajde ovako,
uvod je posvećen mojim kolegama sa fakulteta, kojima sam kad sam im opisivala moj blog rekla između ostalog i da je smešan. Pošto sam ubeđena da ću već u ponedeljak, ako ne i ranije, dobiti komentare od njih par a posebno od Delića (CRKO DA BOG DA!), koji jedva čeka da me za nešto ukanali - ja bih da se odmah ogradim. Ovaj tekst NEĆE biti smešan, ovaj tekst pišem za svoju dušu i posvećujem ga svom trenutnom životu kojim nikad nisam bila zadovoljnija i sreći koju trenutno osećam a koja nikad nije bila veća.
Čula sam se pre neki dan sa mojim Milanom i rekao mi je da delujem srećno i da je jako lepo konačno me videti takvu ponovo. I nije jedini koji je to primetio. Pitao me je da li postoji neki poseban razlog zašto sam tako predivno srećna i ja sam mu odgovorila da je prosto tako došlo. 
Malo sam razmišljala i došla do zaključka da možda i jeste došlo, a možda sam i ja odlučila da napokon PUSTIM da dođe. Jer prošle godine u ovo vreme, a i dugo posle toga ja sam bila u fazonu da nikako nisam dobro, da ništa nije kako treba i taj oblak sam vukla za sobom sve do sad. Iskreno, prijalo mi je. Prijalo mi je da budem tužna. Da ćutim. Bilo mi je potrebno da se isplačem. Da prebolim mnoge stvari, situacije i ljude. Jednostavno mi je bilo potrebno iako to niko nije razumeo. Jer, svima je, Bože moj, nepojmljivo za mene da pokleknem. Pa to sam ja, koja je toliko toga pregurala i pretrpela i koja je i dalje bila nasmejana. Ali, meni nije prijalo da slušam kako sam ja jaka, kako ja to mogu, kako ću da uspem i slično. Čak naprotiv. Užasavalo me je što su ljudi sve shvatali tako olako. Užasavalo me je što niko nije pomislio koliko mi je teško i šta ako ja jednostavno, ne da ne mogu, nego NEĆU više?!
Ali, i to je prošlo. Ne znam kako. Prošlo je. Probudila sam se jednog jutra, izašla na ulicu, udahnula moj Beograd u moja pušačka pluća i rekla sebi kako je život u stvari jedna predivna stvar. Jer, iako ne mogu da nazovem mamu, ne mogu da odem kod dede na ručak, ne pričam više sa tatom i markirana sam od strane velikog dela rodbine samo zato što sam odlučila da radim onako kako ja želim i kako ja mislim da treba a ne kako je neko drugi to predvideo, i od strane gomile ljudi koja me ni ne poznaje i koja ide okolo i ispira usta mojim imenom jer nema para da kupi sapun a i moje ime je jedino što zapravo znaju o meni, ja sam po prvi put uspela da primenim u praksi teoriju koju furam jako dugo - a to je da su sve to gluposti. Kada bih stavila na jedan tas sve te gluposti i mnoge druge kojima se (bespotrebno) opterećujem, a na drugi samo jedan moj otkucaj srca, moj poslednji dim cigarete pred spavanje i jedan jedini zrak Sunca (recimo onaj, koji me ujutru probudi) i šaku nekih sitnica koje mi razvlače usne u dečiji kez, zaista je suvišno da vam kažem šta bi prevagnulo.
I zato sam sada ovde gde jesam.
Volim svoj život. Volim moj Beograd. Volim da pijem kafu. Volim da igram ne ljuti se čoveče sa drugarima sa fakulteta. Volim moje drugare sa falulteta. Posebno volim Nemanju i Tijanu. Volim da pričam. Volim da se smejem. Volim mog Rorija (iako on neće da kaže da voli i on mene). Volim kada me zagrli i kada ležimo kod njega u krevetu i jedemo kao stoke i gledamo seriju. Volim njegove izlive nežnosti. Volim izlive nežnosti uopšte. Volim kišu. Volim svoje uspomene. Volim svoju mamu. Volim i tatu iako trenutno 'nismo u ljubavi'. Volim moju Jovanu. Volim ljude iz srednje škole. Volim da putujem. Volim kad mi se zapuše uši u avionu. Volim da igram. Volim plažu. Volim da zarijem stopala u pesak i čekam da me zapljusne talas. Volim moju Milicu. I moju Sofiju. Volim i Ninu. Volim i jagode i šlag. I volim čokoladu. Mnogo čokolade. Volim svoju crvenu kosu. Volim da pišem. Volim svoj blog. I volim svoj novi telefon. I da jedem koki-riki. I volim 'večnu' orhideju koju sam dobila od Marka. I volim svoje nove čizme. I volim svoj studentski život. I to što imam šećer u kesicama koji sam krala po kafićima. I volim svoje patike starije od Isusovog magarca koje Rori hoće da mi baci. I volim svoju ljubičicu. I volim Minin Novi Sad koji je zbog nje i moj Novi Sad. I volim Novu godinu. I volim martini bianco. Volim da se glupiram. Volim kad mi kažu da sam lepa. Volim da se smejem do besvesti. Volim klavir. Volim što znam da sam nečija.  Volim što znam da neko brine o meni. Volim mog mlađeg brata od tetke koji je moje sve. Volim što umem da volim. 
Pa vi vidite sa kim imate posla.