Uh, da znate kako volim kad dodjem posle skole (evo, recimo kao danas - oko pola pet) i legnem da dremnem nekih 'pola sata, sat' i probudim se SKORO PET SATI KASNIJE. Naravno, za mene je alarm, a i bilo sta slicnog kova MISAONA IMENICA. Ne kazem da nisam pokusala, ali ja jednostavno ili ugasim alarm i pre nego sto pocne da
'zavija' kako treba ili onome kome sam rekla da me probudi klimnem
glavom kako sam budna a onda se okrenem na drugu stranu i nastavim da konjosem. Impresivno, veoma. U svakom slucaju, sada bih kao trebalo da ucim a ne da pisem ovo, mada mogu sebi da dam malo oduska, pogotovo, jelte, kada sam vec imala tako produktivan i kvalitetan dan (ne zna se samo koji deo je bolji - da l' onaj gde sam kljucala i izigravala supermena po klupama, ili ovaj malopre gde osecam da sam lezala komirana u istom polozaju svih pet sati?) Cisto da se zna da se meni ne bi toliko spavalo (iako sam probdela pola noci u neuspelom pokusaju da zaspim), da sam dobila normalnu kolicinu kafe, potrebnu mom organizmu da bi ujutru uopste funkcionisao. Sta vise, bilo bi savrseno da kada sam se pojavila ispred skole na velikom odmoru sa ogromnom soljom kafe, koju su mi napravili ljudi iz radnje preko puta, pola mojih drugarica nije pocelo da vristi 'KAFA, KAFA, KAFA' kao da je u pitanju kafa iz starbucks-a a ne obican nes (3 u 1). Al' ajde, sta da se radi. Kada sam u osnovnoj znala da pevam 'nema one druzine da delimo uzine' sad ima da cutim, kenjam i delim uzinu. Hahahaha, ovo je bila sala, uvek delimo sendvice, zu - zu, keks, kafu, jogurt, etc. :) U svakom slucaju dok sam svakom dala po gutljaj (ili dva) ostalo je recimo pola solje i savrsen razlog da opravdam svoju pospanost. Elem, mozda (ali samo mozda) ste se zapitali ZASTO sam iz skole dosla tek u pola pet. Ako jeste (u sta cisto sumnjam, al 'ajde) forica je sto smo bile kod Roksi na Zaher torti (a usput smo prelistavale britansko izdanje Voga (za ovaj mesec) i grcki Elle od proslog leta i smrndzale sve slatko na sta smo naisle - ukljucujuci punu ciniju cokoladnog keksa (tu je Muca bila prvak), mocart kugle i neke bombonice sa kokosom). Zbog prevelike doze secera smo poludele nacisto i smislile nas gangnam style ples koji se sastoji iz profesorskih tikova (za Minizabinu uzrujanu decu koja znaju o cemu se radi - ukljuceni su psihologicarka, Slavko 'molim vas', Sonetovo 'burazere', Milesino 'twiggy je usla', razglavljena vilica profesora likovnog koja jednom prilikom samo sto nije ispala, Mirino prebijeno vucaranje po skoli u 'fosil sam' fazonu i jos par njih). A onda smo se sve skotrljale na pod od smeha kad smo se setili izjave nase drugarice Dididzan (koja je udata za muza koji nikad nije kod kuce - trenutno je u Kazahstanu a inace njih dvoje zive u Dubajiju) - 'Ja stavim tiganj na glavu - i balansiram'! I naravno da smo komentarisali i o tome kako sam zvanicno pozvana na date i kako sam prihvatila (sto u poslednje vreme i nije cesta pojava). Inace u pitanju je takav EGO BOOST da ja i dalje ne verujem. Mislim, nije da potcenjujem sebe, niti bilo sta slicno, ali lik je tako SAVRSEN da ja nemam reci da to objasnim. Kao ni to zasto bi on sa mnom, za ime sveta, hteo da ode na kafu?! Ocigledno ne vidi da se ponasam kao ludaca, da sam smesnija od crtanog filma, ne zna da se drogiram kafom i uzmem po koji dim od Muce, da kasno lezem a jos kasnije ustajem i da mi se zato podocnjaci vuku za mnom kao mladina vencanica, da sam prilicno neorganizovana i haoticna za ovolicki broj godinica koje posedujem, ne smeta mu sto brlbljam kao navijena i jos brda i brda stvari koje me cine kao licnost. Ne kazem ja da je sve to lose, zapravo to sam ja (doduse, onako na prvi pogled) samo nisam ocekivala da se sve to dopadne nekome starijem i zrelijem kao sto je on. U svakom slucaju, srecna sam zbog toga i jedva cekam da vam pricam kako je bilo (iako kapiram da vas to uopste ne zanima, ali nije ni vazno, poenta je sto cu ja verovatno napraviti neko sranje pa cemo moci zajedno da se smejemo ako nista drugo). :)))
Stavite tiganj na glavu i - BALANSIRAJTE!
Da l' ce baba da igra na mojoj svadbi, il' ja na njenoj?
Da li vas je ikada baba terala da je fotografisete? Verovatno ne. Ali Njojza ipak malkice iskace iz svih kategorija. Zapravo, prilicno sam sigurna da je inspirisana jutrosnjim foto session-om koji je imala tetka jer joj je trebala fotografija za cv, pa sam se ja ponudila da joj pomognem. Ako nismo napravile bar 100 fotografija, nismo ni jednu. Prvo smo ispartali ceo stan i uzduz i poprecke bar 30 puta kako bi nasli idealnu pozadinu, zatim smo pola sata diskutovali jel bolje sa blicem ili bez blica, da li da bude mrtva ozbiljna ili da se malkice nasmesi, da li joj se mnogo nabora vrat ako spusti glavu ili izgleda nadmeno kad je ispravi i sto drugih cuda (a da ne pominjemo da se 15 puta presvukla i isto toliko puta preznojila). A Njojza je sve vreme obigravala oko nas, pomagala, savetovala kao da je pocela da se profesionalno bavi fotografijom onog momenta kad je dobila penziju iz Soko Starka. Jer, fala Bogu, pakovanje smokija, karamela i lizalica je isto kao i fotografisanje. Dobro, nije isto, al' morate da priznate da je slicno. Ajde, ajde, priznajte - Njojzi za ljubav. U svakom slucaju, od 106 napravljenih fotografija, 18 je uslo u uzi izbor, 10 u polufinale i 3 u finale. Naravno, sve su bile FENOMENALNE ali poslednje 3 su dobile tu cast da budu prebacene na kompjuter, gde ce biti u iscekivanju do 20. ovog meseca kada ce se tetka odluciti za jednu od njih. U svoj toj gunguli, dok se tetka presvlacila slikala sam jednom i Njojzu iako je ova protestovala jer nije 'navila kosu', nije se namazala (nasminkala) i nije joj se svidjala ta bluza koju je imala na sebi. Morala sam da joj obecam da cu je slikati kada se 'picne'. Iako sam joj obecala jos jutros, izgleda da nije dovoljno. Ceo bogovetni dan ide iza mene i brblja o tome kako ce lepo da navije kosu, pa ce da stavi malo rumenila i novi ruz koji sam joj kupila za novu godinu, pa one smaragdne mindjuse... Vidim ja da Njojza ima veci potencijal za udaju (i to drugu po redu) od mene. Zezanje.
Evo kako ja to radim za dan zaljubljenih! xD
Ustala sam nasmejana. Nije da se retko desava - ali prosto obozavam takve dane. Ne znam sta je konkretno bio povod - mozda sto se sutra ne ide u skolu ili sto je prvi cas gradjansko i moze da se kasni... ko zna. Nisam morala da zurim tako da sam stigla i da se nasminkam i to natenane pa nije postojala opasnost da prilikom nanosenja maskare brknem istom u oko i privremeno oslepim. Mada, kod mene taj slucaj ne zavrsava samo privremenom oslepljenoscu - tu je i citav ritual sa skidanjem i ciscenjem ubrljanog sociva - ako je isto uopste prezivelo, njegovog vracanja na mesto i ponavljanja postupka mazanja trepavica - kako bi se, moderno, Njojza izrazila. Onda je nastupio onaj deo jutra kada tupo buljim u pretrpan orman bar 10min a zatim panicno konstatujem da nemam sta da obucem. Ipak iskopavam nesto i oblacim se, pakujem knjige (tj. rokovnik), cokim Njojzu u obraz, navlacim kanadjanke i jaknu i katapultiram se iz stana. Dok cekam lift zakljucavam vrata i proveravam dal sam sve ponela. Taman stize lift kada Njojza kao furija istrcava iz stana, jos uvek u spavacici i tutka mi jabuku u ruku. Protestujem i lazem da zurim ali Njojza mi ubacuje istu u torbu i ugurava me u lift. U liftu se ne odlepljujem od ogledala u kome se narednih 10ak spratova nanize kreveljim i becim da bih jelte ustanovila kako izgledam, ali to samo ako me ne osujeti neko od komsija ko mi se prikljuci na putesestviju do prizemlja. Izlazim iz zgrade i picim uzbrdo ka okretnici na kojoj me kao porucen ceka tramvaj, i to onaj noviji. Uspela sam da sednem (do duse samo na pola sedista jer je zena pored mene bila em korpulentna (sto bi rekla moja drugarica Baki) em u debeloj jakni). Sedela sam tako na pola dupeta sve do Vuka jer se gospodja *razmilela-sam-se-kao-tecnost* tek tad setila da sidje. Dosla sam negde na pola prvog casa, drugi smo gubili a treci je bila istorija na kojoj je nekolicina pisala ono sta je dementna profesorka diktirala, nekolicina je igrala zanimljive geografije (i ja sa njima) a ostala, jelte, vecina je brbljala kao navijena jer se tek tad (oko pola 10) razbudila. Sve je bilo super do velikog odmora, posle koga sam pocela iz nepoznatih razloga da osecam mucninu. Izem ti zivot. Muca je otisla dole da kaze da mi skuvaju caj i posle toga je sve bilo okej. Moralo je da bude jer smo se dogovorile Sof, Muca i ja da odemo negde posle skole. Bilo je urnebesno. Isle smo ulicama i krivile se od smeha. Ne znam zasto, ali imale smo potrebu da pesacimo, tako da smo obisle dobar deo grada pre nego sto smo se skotrljale u ilegalu. Vratila sam se pre pola sata i kako sam usla u kucu tako je tata zvao:"E cao mali, na kratko samo, znam da ti niko nije cestitao - pa evo srecan ti st.Valentine's day!" a onda je izvristao od smeha. Doduse, izvristala sam i ja jer sam znala da se sprda i da ni on ni ja nikada nismo voleli 'Dan zaljubljenih'. Kad smo vec kod toga, danas kada smo dosle k sebi, Muca, Sof i ja smo konstatovale kako se ove godine uopste nije mnogo pominjao famozni Dan zaljubljenih. U ostalom, zasto bi? Mada kada vec petljamo ljubav u sve ovo, primetila sam da je moja uza (a i sira) rodbina naprosto pomahnitala po pitanju mog ljubavnog zivota. Svi oni su jako zabrinuti kao da mi je ne daj boze 39 godina i kao da je sad ili nikad. A lepo me zanima zasto se niko nije zanimao time kada sam imala decka skoro dve godine (godinu, sest meseci i sesnaest dana - za ljubitelje cinjenica), nego su nasli bas sad to da rade kada vlada neki bez veze single period. Uopste nije fora. Nije fora ni to sto se ispostavilo da sada BAS SVI imaju devojku (pocevsi od svih onih koji se naredjaju ispred skole u medju smeni kako bi odrzali jedan desetominutni zvala session). Mada, neka je njima sa srecom njihov Dan zaljubljenih, dan trosenja para na cvece, jastuke u obliku srca, kondome i cestitke, ja cu da slavim Trifuna sa Njojzom uz vino, nesto u ovom fazonu. :)) 
peetak i subota jedne brbljivice :3
Dragi moji, kao sto vidite, odustala sam od fonta comic sans. O, da, bilo je krajnje vreme. Bez obzira sto mi je to omiljeni font jos od kad sam bila klinka, ovde je prilicno NECITLJIV i odlucila sam da batalim i predjem na nesto normalno. I jos jedna promena, a to je manjak crtica na slovima č, ć, đ, š i ž, nadam se da mi necete mnogo na tome zameriti. Elem, da pocnemo.
Kako bismo drugacije poceli nego od pocetka - iliti od ujutru. Jutro je bilo divno, cak je delovalo vise kao da je prolece nego zima. Sedela (oooo, da - sedela) sam u tramvaju i uzivala kada je isti STAO negde na pola izmedju cvetkove pijace i batutove. Svi smo izasli napolje i videli da je nekoliko metara ispred nas zapaljen kamioncic koji ide uz trotoar i cisti ulice. Odma' pored su tu bila i vatrogasna kola su gasila nazovi 'vatru' koje jelte nigde nije bilo - samo se sve mnogo dimilo i uzasno je smrdelo. Nisam mogla da verujem. Niko nije mogao da veruje. Stajala sam tako nekih 6,7min i cekala cudo (u prevodu da se guzva rascisti i tramvaji konacno krenu). Medjutim, posle tih par minuta cupkanja (i u jednom trenutku neocekivanog napada smeha) sam shvatila da je vrag odneo salu i pocela da idem peske. Trebalo je SAMO da prepesacim ceo bulevar - oh, radosti! Bez obzira, nekako sam bila divno raspolozena i cela situacija sa vatrogasnim kolima i zablokiranim bulevarem mi je bila jako smesna. Mislim da bulevar nikada nije bio zivlji u pola 8 ujutru! Inace, dok sam se gurala ka trotoaru, kroz masu ljudi, cula sam nekog decka kako prica svojoj devojci da se tako jednom zapalio i njegov traktor na selu. Ma hajde?! xD Zao mi je sto je bila prevelika guzva da vidim njenu reakciju. Zamislila sam se sta bih ja svom decku rekla kada bi mi saopstio da se i njemu tako zapalio traktor? A onda sam se setila da ja nemam decka, pa ni on ne moze da ima traktor. E, tad mi vise nije bilo smesno vec zalosno. Iskreno, mislila sam da u ovom clanku diskutujem o mom ljubavnom zivotu (iliti njegovom nedostatku - iako se konstantno svasta nesto desava, a ipak se nista ne desava) jer je tek to prica i komedija za sebe, ali na svu srecu (i moju i vasu) sam odustala. Ostavicemo to za neki drugi put, jer ko zna, mozda se do tada nesto po tom pitanju i promeni?
Ko za baksuz, dok sam tako pesacila (bila sam negde kod pijace Djeram) pocela je da pada kisa (iako je sijalo sunce i iako sam ja imala starke a nisam od kisobrana imala ni k). U svakom slucaju, junacki sam se i sa time izborila, mada su vec tu negde kod Vuka pocele da me boluckaju nozice. Dogegala sam se nekako do skole taman na drugi cas. Pokisla kao mis, usla sam u ucionicu i zatekla Mucu sa saksijom na klupi. Shit. Totalno sam zaboravila na nasu igru i zadatke za danas. Muca je trebalo da ceo dan vuce sa sobom neku biljcicu i objasnjava svima koji je pitaju bilo sta povodom toga kako joj je ista jako potrebna. A ja, najveca brbljivica od kada je sveta i veka, trebalo je da ceo dan u skoli CUTIM. Naravno da nisam mogla razrednoj da objasnim zasto nisam dosla na prvi cas, nisam mogla ni da komentarisem film 'Ana Karenjina' koji smo svi kolektivno isli sinoc da gledamo, nisam mogla ni da beknem. Osecala sam se ODVRATNO. Kao da nikada u zivotu nisam imala vise stvari da kazem. I za ceo dan jedino sto mi se omaklo je jedno slovce 'a' i to je sve. Radoznalim ljudima sam pokazivala papiric na kome je pisalo da ne smem ceo dan (u skoli) da pricam i da je to izazov. A Muca, je onako drugarski, sa sve saksijom ljubicice objasnjavala profesorima situaciju a ja bih samo bespomocno slegla ramenima i napravila tuznu facu. Nekako je i taj pakao prosao i valjalo je poceti sa pripremama za svirku (koja je inace tek sutradan, al to nije vazno). Vratila sam se kuci, sva srecna sto mogu ponovo da brbljam kao navijena, rucala, popila kafu sa Njojzom - prepricala joj svoj dan i saslusala njen, a onda sam oko pola 5 legla da malo dremnem i probudila se sutradan u pola 9 ujutru! Nisam znala gde se nalazim. Otisla sam pod tus da dodjem k sebi. Mrzelo me je da susim/feniram/peglam kosu, pa sam je samo uplela u dve pletenice i ostavila tako da se sama susi - pa kako ispadne. Odlucila sam da bih mogla za promenu da nalakiram nokte i namazala sam (Bog da me pita zasto) narandzasti lak. Telefonirala sam Muci da se dogovorimo kad i gde da se nadjemo i spomenula joj ludacku boju svojih noktiju koji ce odskakati od svega jer na sebi necu imati nista narandzasto, ali smo se obe slozile da ce nokti izuzetno lepo da se slazu uz casu djus-vodke. Tako da smo i to resili. Vece je bilo nenormalno dobro. Muca i ja smo se nasle sa jos dve devojke i banuli smo tamo ranije, da zauzmemo mesto. Kada je bend zbog koga sam se tu uopste i prikazala poceo da svira ja sam bila zaglavljena u wc-u u kome je red bio kao kad se u posti deli penzija i pokusavala sam pijanom ortaku da zakopcam kosulju kako treba, jer je istu raskopcao i krenuo da skida u nekom 'mnogo sam lud i brz' naletu. Mucenik, bio je mortus pijan, kao i svi ostali koji su jelte viski koji su srucili - gasili pivom. Zezanje. Jedva sam se iscupala odatle i probila nekako do bine. Dok sam tako stajala na tri prsta leve i peti desne noge, zgnjecena kao sardina i smorena od gledanja necijeg 'zanosnog' potiljka, bacila sam pogled u stranu i spazila zvucnik, bas na bini. Nekako, na jedvite jade sam se probila do zvucnika, 'elegantno' gurnula neciju praznu torbu odatle i sela - i to prakticno na binu! Oh, radosti - em sam bila na bini, em sam bila na pola metra od svih njih (osim od basiste - od njega sam bila udaljena citav jedan metar) em sam sve videla i cula!! Cak sam uspela da nabavim i cigaru od lika iza (mada smo je podelili al ajde) - i mislim da sam u tom trenutku bila najsrecnija devojka na svetu (naravno, u kategoriji 'single ones'. :)
Neke dane je jednostavno bolje prespavati...
Zmaj je pravila žurku i to bez nekakvog specijalnog povoda, jer realno, kome je iz našeg drustva potreban povod da bi se zverski napio? Tačan odgovor je - nikome. Idemo dalje. Sledeće pitanje je ŠTA se za ime sveta sve izdešavalo sinoć?
Sećam se da sam, dok sam se tuširala pre nego da krenem, zakačila deo konverzacije komšije-dilera odozgo:
,,Zaboravila si proju na veš-mašini! Ne pidžamu, ne dan nezavisnosti nego PROJU".
Pretpostavićemo da je on jako savestan trgovac koji obavezno pre prodaje testira svoju robu i to najverovatnije na sebi.
Bilo kako bilo, to sam skroz i zaboravila dok smo stigli do Zmaja (što je i opravdano, jer dotična živi čak u Pazovi).
Kao i obično, svi smo počeli sa dve tekile - za dobrodošlicu i svako je imao svoje piće i svoju čašu, ali ubrzo se sve smutilo i vozalo se od belog vina, preko piva, crvenog vina, džina, pelinkovca, viskija, vodke pa do neke užasne rakije. Većine se i ne sećam.
A ujutru...
Spavam. Ili bar pokušavam. Osećam kako me neko drma za rame. Trudim se da otvorim oči, al' nešto ne ide jer su mi se slepila sočiva. Škiljim na levo oko i ne vidim ništa osim zelenog zida na kome je crnim sprejem ispisano 'holy shit she's a dude!'. Okrećem glavu na desnu stranu i vidim Mucu koja me i dalje drma za rame i mrmlja 'Jel si budna? Ja sad krećem, rekla sam Ruži da ću kući biti do podne. Ajde ako hoćeš sa mnom. Samo ja da jedem nešto, biću u kuhinji". Mrmljam nešto što liči na 'važi', zatvaram to jedno oko i okrećem glavu na drugu stranu. Osećam kako Muca ustaje sa kreveta i čujem njene korake. Zatvarajući vrata mi dobacuje kako imam šljivu. Odlepljujem oči istog sekunda, istrčavam za njom iz sobe i jurim ka ogledalu. Zabezeknuta sam jer u pitanju nije šljiva nego ŠLJIVETINA. Pola vrata mi je ljubičasto-plavo. A onda primećujem na šta ja ličim, onako kao pojava. Na svu sreću, tu je nečiji neseser sa šminkom (verovatno Zmajev, ipak je ovo njena kuća.. Mada, ko zna?). Ubrzo ličim na nešto a i uspela sam donekle da prekrijem šljivu puderom. Pravićemo se da nisam morala da iscedim pola tube. Ulazim u kuhinju gde zatičem Mucu kako jede proju i pije jogurt iz čaše za vino. (Znate one lepe, velike, sa nogicom? E da, baš te). Sedam pored nje i pada mi na pamet kako sam se u nekom trenutku sinoć (verovatno kada se na stolu pojavila proja) setila da ispričam šta sam čula dok sam se tuširala, ali ljudi su me gledali kao da sam naduvana. Nije ni čudo kad sam se valjala po podu i gušeći se od smeha pokušavala da nastavim upola prekinutu rečenicu (tamo negde oko dana nezavisnosti).
Htela sam da kažem Muci kako nije fer što me niko nije shvatio ozbiljno jer se to zaista desilo, ali sam odustala jer mi je grlo bilo u katastrofalnom stanju. Ustala sam da skuvam čaj, ali prečka - čaja nije bilo. Palo mi je na pamet da ušpinujem šećer i napravim karamel-mleko ali nije bilo ni mleka. (A verovatno ni šećera). Ostavila sam Mucu u kuhinji i krenula do sobe u kojoj je dubokim snom spavala naša domaćica - Zmaj. Ne volim da budim ljude, pogotovo ne iz komatoznih stanja, ali nisam imala kud. Tapkala sam je po ruci dok nije otvorila oči a onda sam je pitala da li ima kapi za nos i nešto, bilo sta za grlo i gde bi te stvarčice mogle eventualno da stoje. Pogledala me je polusvesno, sklopila oči i promrmljala:,,Šta? A.. Aha.. Znaš ona.. Soba ona.. E tamo... Gde je ona polica.. Fioka.. Ona fioka što se izvlači ka tebi...Znaš?.." ,,Znam, znam". Tapnula sam je još dva-tri puta po ruci u stilu 'sve će biti u redu, samo ti spavaj' i krenula u potragu za fiokom koja se (možete misliti) otvara ka spolja!
Nekim blesavim slučajem sam uspela da nađem fioku sa lekovima i iskopam odatle kapi za nos i fitosept.
Vratila sam se kod Muce u kuhinju i požalila se kako mi je muka.
,,Evo, sad ćemo da krenemo". Pazi majku mu, kao da će mi od toga biti bolje. Ipak, usput sam se malo pribrala. Ali i dalje nisam mogla da se setim ko mi je napravio šljivu, kao ni mesta na
kome sam poslednji put videla Njojzinu kremu za podlive. Kada smo bile na zelenom vencu obećala sam i sebi i Muci (kao što to uvek radimo posle neke takve večeri) kako se više nikada neću ubiti kao stoka. I ona obećava isto, pita me još jednom da li sam dobro. Klimam glavom. Uporna je i pita da li mi se povraća. Kažem da nemam više šta jer sam se u međuvremenu setila da sam sinoć između ostalog ispovraćala i dušu. Ljubimo se u obraz i krećemo svaka na svoju stranu.
Kada sam se izmorena, izmoždena, malaksala i mrtva bolesna na jedvite jade dovukla kući, sve što sam u tom trenutku želela od života jeste da se zabodem u svoju sobu i skljokam na krevet.
Prečka. I to druga od jutros.
Otvaram plakar, vadim jastuk i ćebe - komada dva. Jedno stavljam na parket pod sebe, drugo preko sebe dok Njojza protestuje jer sam pored toliko kreveta legla na pod. Dobacujem da, na moju i opštu žalost, nijedan od tih silnih primeraka nije kod mene u sobi i stavljam jastuk preko glave jer stvarno više nemam snage ni za šta....
Opičen komšiluk, Џura, 'pitije', rafaelo, bajadere i optimizam pre svega!
E sad, da se vratimo na današnje divno jutro-podne-dan-ili šta već. Kafa je, kao i uvek, bila odlična (ja je kuvala), od informacija nisam pokupila ništa značajno, samo da Petra sa dvanaestog ide sledeće nedelje u banju. (Ne razumem zašto umesto toga ne svrati kod Stanke na istant kafu i instant čišćenje organizma?) Kako obično, jelte, vreme leti kada se ludo zabavljaš - za čas je došlo 16h i trebalo je da krenem. Išla sam kod Muce na treći dan slave, a čisto da se zna - ta slava je izmišljena (tako bar tvrdi moj otac budući da za tu slavu niko nikad nije ni čuo). Nešto mu ta priča baš i ne pije vodu, budući da Mucini već, evo, treći dan slave, al ajde - navikla sam na njegove uvrnute teorije. Kakav sam baksuz, pitam se kako sam uopšte uspela da stignem u jednom komadu. Prvo sam čekala red u apoteci da kupim babi lek, a red je bio kao da dele penziju. Ali dobro, to je poslužilo kao izgovor što kasnim čitavih pola sata. Onda sam gotovo naglavačke uletela u prvu prodavnicu da kupim vino i neku lepu kesu za isto. Kako sam, jelte, sva talična - kesa za vino koju sam izabrala nije mogla a da ne bude felerična. Iskreno, nisam se ni najmanje iznenadila što sam to primetila tek kada sam ušla u autobus i to pošto je vozač zatvorio vrata. Sranje. ,,Bar sam sela", tešila sam samu sebe - gurajući flašu Graševine u torbu jer je kesa praktično neupotrebljiva (cela jedna ivica joj je odlepljena - eto na šta sam ja pukla 200 kinti). Taman kako sam to promrmljala sebi u bradu (bolje jezik da sam pregrizla) tu se stvorio neki deda kome je trebalo ustupiti mesto. Kako sam ja bila jedino mlado čeljade na vidiku, morala sam da podignem svoje slatko dupence i ustupim mesto ovom penzosu koji je sada glumio invalida. A videla sam ga malopre kako kao momčić kaska za autobusom. Kako se ja, jelte, uporno trudim da budem optimistična i vedra - govorila sam sama sebi kako ću za čas stići jer je autobus jedan od onih novijih i trebalo bi da je i više nego sposoban da juri nenormalnom brzinom od 30km/h. Da, bila sam u stanju sama sebi da serviram tako bezočnu laž iako sam se nalazila u 50ici i vozila se od prve do poslednje, ponavljam OD PRVE DO POSLEDNJE stanice. A slobodno mogu da kažem da je 50ica najverovatnije druga po redu najduža autobuska linija u ovom našem sivom gradu Beogradu. (Cenim da nijedna linija ne može ni da prismrdi neprikosnovenosti dužine rute 23ojke koja je po mojoj slobodnoj proceni zajebala i put za Santijago). Ipak, vedrina mog duha nije pomogla i stigla sam tek za sat ipo jer se taj 'noviji' autobus vukao i rastezao kao 'pitija' - to je inače Njojzina skraćenica za pihtije. Veselo u svakom slučaju. Odlučila sam da se utešim tako što ću da smažem sav rafaelo koji sam zatekla na tanjiru sa kolačima. Nije pomoglo, osećala sam se još gore jer sam, ubrzo pošto se i poslednja bela kuglica našla ušuškana u mom stomačiću, shvatila da je to kobna greška. Kiflice na stomaku rastu ko blesave, a duša me zaboli kad se samo setim kako sam imala fatalan struk pre samo pola godine! To je to, krećem u teretanu koliko već sutra. Eto čime sam se ja zanimala dok su moje prijateljice bezbrižno čavrljale i pijuckale vino. Na sreću, to nije potrajalo jer sam pustila da dobra atmosfera i moj u prirodi vedar duh pobede i ubrzo sam im se pridružila i uživala u ostatku večeri. I usput smazala još tri bajadere. Svaka mi čast.
