tandara_mandara_droć

Danas moja Jovana postaje punoletna. Za one koji ne znaju, Jovana je osoba koja vec godinama besprekorno igra ulogu mog najboljeg prijatelja. Upoznale smo se pre nekih 12 godina kada smo obe krenule u prvi razred osnovne skole. Nase upoznavanje je izgledalo tako sto smo se jos prve nedelje posvadjale. Ne bas na krv i noz, ali verujte mi na rec, nije bilo ni malo naivno. Ipak, spletom cudnih okolnosti smo se pomirile i postale jako dobre drugarice. Zamislite samo, dve mrsavice, vecito ruku pod ruku, a ne zna se koja je blesavija ili brbljivija! Bez obzira na sve sta se izdesavalo, mi smo pregurale tih osam godina osnovne skole sa svega par turbulencija, i iznele nase prijateljstvo iz svog tog haosa kao predivan trofej, koji je za mene najsvetlija uspomena na taj period.

Iako je Jovana tacno osam meseci mladja, mnogo puta je pokazala da ume sa bude itekako zrelija i odgovornija od mene, mnogo puta mi je pomogla iako sam se nalazila u situacijama koje ona nije mogla ni da zamisli a kamoli dozivi, uvek je imala sta da kaze, uvek je znala kako da me utesi. I ona je bila jedina osoba za koju sam mogla, a mogu i danas da garantujem, da cemo celog zivota biti u kontaktu. 

Nas prvi izazov je bio srednja skola. Ja, lujka pogubljena u vremenu i prostoru, koja nije znala (a ne zna ni sad) sta ce sa svojim zivotom, upisala sam gimnaziju ne bih li kupila sebi jos 4 godine vremena, a Jovana, je odlucila da ipak krene u nekom malo odredjenijem pravcu, i upisala je pravno-poslovnu skolu. Iskreno, iako sam negde u dubini znala da nas ne moze tek tako da rastavi to sto necemo biti u istoj skoli, isprva sam se plasila kako cemo se nas dve uskladiti, svaka u novoj, drugacijoj sredini , kako ce sve to izgledati, da li ce moci da funkcionise?

Ispostavilo se da funkcionise sjajno. Istina, od kada smo u srednjoj skoli, ne vidjamo se i ne cujemo se svaki dan, ali svaki put kada se to desi, ja imam utisak kao da smo samo dan pre toga popile poslednju kafu. To tako funkcionise vec tri godine i upravo zbog toga sam se jako uplasila znog toga kako sam se osecala kada je Jovana bila nedelju dana na maturskoj ekskurziji. Iako to nije bio prvi put da ona negde putuje i iako smo i ranije bile odvojene i na vise od dva meseca, ja sam se tih nedelju dana bez nje osecala izgubljeno. Nisam znala gde cu i sta cu sa sobom, sta treba a sta ne treba da radim... Ocajnicki mi je bio potreban njen savet. Da li je to zbog toga sto sam se ja jako promenila u poslednje vreme i postala znatno osecajnija i ranjivija, ili zato sto se pojavio neko zbog koga sam mozda spremna da se odreknem uspomena iz proslosti i ponovo se zaljubim posle skoro godinu dana, ne znam. Znam samo da nisam mogla da docekam da je vidim i da se ispricamo. To je bio trenutak kada sam ja konacno postala svesna da je ona nesto jako posebno u mom zivotu i da bi mi bilo i vise nego tesko da je izgubim.

Iz gomile nezaboravnih trenutaka koje smo provele zajedno izdvojila bih za ovu priliku njenu prvu, na jedvite jade prezaljenu, zabranjenu ljubav, moje histerisanje preko telefona da mora da dodje odma' i glumatanje 'kako me je decko prevario i ostavio' svaki put kad je trebalo da se izvuce sa nekog izlaska, (a ironija je u tome sto je mene moj tadasnji decko zaista prevario - ali sam ostavila ja njega xD), zatim, nikada necu zaboraviti nas izlazak vece pre nego sto sam ja ovog leta otisla u Spaniju (kada smo se ismejale jer je ispalo da je Vujovic psihopata, pokusale da prosvercujemo tekilu na splav, izdjuskale se kao blesave, slikale se sa crncem, presle peske Stari Savski most i cekale zajedno prvu jutarnju 56icu..) I izdvojila bih njeno kasnjenje i iako cu to vremenom zaboraviti, moram da naglasim jer trenutno ide u prilog tome koliko je zapravo volim, kada sam je po kisi i vetru cekala kod konja vise od pola sata. :) Ali kasnjenje je Jovanino drugo ime i ide uz nju sasvim normalno i prirodno, samo se treba navici da ako se negde sa njom nalazi na primer u 20h, tek tada treba krenuti. I to laganim hodom, jer cete je u suprotnom ipak cekati. :D

 Salim se naravno, ume ona da bude i odgovorna i tacna, samo kad hoce. A ume i da vas iznenadi i donese vam u ponoc, na vas rodjendan tortu i kupi vam knjigu u kojoj cete se pronaci, knjigu koja govori o dvoje ljudi izmedju kojih postoji neverovatna strast ali koji nikako da zavrse zajedno jer se uvek nesto izjalovi, jer zna da ce vas to jako potsetiti na nekog jako dragog. I evo sad zna, da je to najlepsi poklon koji sam ikada dobila!

Jovana je bila tu za mene i prosla sa mnom sve kroz sta sam ja prosla, uvek je bila moja podrska i potpora, bila je glas razuma koji je umesto mene prosudjivao kada treba reci ne, kada treba nastaviti, kada je dosta, kako se postaviti... Sigurna sam i mogu da se kladim u zivot svog oca, kao nesto trenutno meni najznacajnije i najdraze, da je sve sto sam joj ikada rekla u poverenju ostalo izmedju nas i nije procurelo ni u jednom trenutku, cak i onda kada smo se mozda oko necega sporeckale (mada se to nije nijednom desilo u proteklih par godina).

I vise je nego ocigledno i iskreno koliko je volim i koliko mi znaci i zato sam odlucila da ovo napisem ovako javno i uradim za nju nesto sto se niko drugi nije setio da uradi (bas kao sto je ona meni donela tortu). Neizmerno sam joj zahvalna na svemu sto je ikada ucinila za mene i za sve divne uspomene koje sam stekla zahvaljujuci nasem prijateljstvu. Ona je jedna predivna osoba koja kao deo mog zivota cini mene boljom i sigurnijom osobom i zato joj zelim srecno punoletstvo kao i svu mogucu srecu ovoga sveta. 

Presrecna sam sto je imam za prijatelja i ponosna sam na nju! 

Koliko je samo jucerasnji dan bio lep i ispunjen. Ali, mene je ipak sve vreme nesto jako tistilo. Nije bilo ni jedne njegove poruke i nijednog njegovog poziva, ni jednom nije pitao sta radim, kako sam i nije mi nijednom rekao njegovo cuveno 'Budi dobra i nemoj da pravis sranja'. Oh, nemojte pomisliti da on ne misli na mene, da me je zaboravio, da ga je mrzelo ili nesto tome slicno. On je bio ljut. I to s pravom.

Kazu da ljudi kada im je tesko, da li zato sto se osecaju bespomocno, ili sta vec, odbacuju od sebe bliske osobe ili ih jos jace vezuju za sebe. Izgleda da eto, ja vise imam sklonosti ka ovom prvom. Hm, zasto me to ne cudi?! Kako god, ja sam preksinoc opako zabrljala i on se naljutio, jer mislim da mu nije ni na kraj pameti da trpi gluposti, hirove i bubice jednog deteta koje je tako nonsalantno usetalo u njegov zivot (te isto tako nonsalantno moze i da iseta - ne bi se primetila neka razlika). Kako je, jelte, jutro uvek pametnije od veceri, jucerasnje jutro sam zapocela tako sto sam otvorila oci i sa prvim udahom, udahnula i krivicu i ona je ostala tu negde u mojim grudima da me ceo dan pritiska, gusi i ne da mi mira. Posto vise nisam arogantni skot, kakav sam nekad bila, odmah sam znala da ja treba da budem ta koja ce da nacini prvi korak i izvini se. Pitanje je bilo - kako to uraditi? Da, obicnom i normalnom coveku bi na pamet palo da uzme telefon i pozove ili pusti poruku ali ne, to se ne uklapa u moj stil - to je za mene klise. Dakle, trebalo je smisliti nesto dovoljno dobro, a ne samo preko one stvarcice prevaliti ,,e brate, izvini". E, tada je proradio moj cuveni talenat za stvaranje neverovatnih scenarija koji su ostvarivi iskljucivo u mojoj glavi. Htedoh reci teoriji, ali to nije adekvatan izraz jer sve to sto moj devijantni um smisli zvuci neverovatno glupo i besmisleno cim se izgovori naglas.

Evo o cemu se radi - znala sam da ce se on sinoc pojaviti u jednom klubu gde ce nastupati jedna njegova jako dobra drugarica. Prvi problem je bio taj sto ja svake subote RADIM od 20h do 02h. A drugi problem je bio taj sto nisam znala KADA ce tacno on biti tamo, tako da je bilo pod velikim znakom pitanja to da li cu ga uopste sresti. Koliko god sve to bilo nerealno, neizvodljivo i preko svake mere glupo i debilno, ja sam znala da to moram i da cu to da uradim. Po svaku cenu. Ostala bez baksisa ili cak celog posla - tako je minorno. Ocigledno je i onaj, u cijim su rukama konci mog zivota, takodje zeleo da se to obistini, medjutim, nije propustio priliku da mi ipak malo zabiberi - kao sto uvek radi. Cisto da ne bude dosadno.

I tako pocinje najneverovatniji scenario IKADA, scenario kakvog nema ni u najlosijim komedijama. Otisla sam na posao i objavila da ja prosto MORAM da odleprsam negde oko ponoci, inace ce se carolija razbiti. U prilog mi je islo to sto gazda nije bio tu, kao i to sto nisam radila sama, vec je tu bila i jedna nova devojka, koja se vec prilicno dobro snalazi i koja je mogla poslednjih sat-dva da izgura i bez mene. Igrom slucaja (ma da li?) sam upoznala svoje, nadam se, buduce kolege (ako Boze zdravlja upisem prava) i nagovorila ih da krenu sa mnom, za slucaj da moj dragi ne bude tamo. Nisu mogli da veruju kada sam im ispricala celu pricu, mislili su da izmisljam, ali nije mi bilo vazno. I tako sam ja krenula oko ponoci kuci i imala sam pola sata da se spremim jer je trebalo u 00:40 da se nadjemo ni manje ni vise nego kod pravnog. Privodila sam pripreme kraju kada je pozvonio telefon koji se punio u kupatilu na ves masini. Dotrcala sam i usplahireno uzela telefon koji mi je iskliznuo iz ruke i pao pravo u wc solju. Dve sekunde sam stajala okamenjena ne verujuci sta se desava. Mozak je groznicavo radio nenormalnom brzinom i prevrtao po glavi kako ja nemam broj tih likova, kao ni drugi telefon, kako me nece cekati jer ce misliti da sam ih ispalila, kako necu videti onog koga moram da vidim, kako je sve propalo. Izvadila sam telefon, izvukla samo karticu, zgrabila jaknu, kljuc i pare i izletela iz stana. Trcala sam u stiklama, proklinjala svoju sudbinu i razmisljala da ako se prospem, tu na minut od pravnog ima da se pokupim i vratim kuci, legnem u krevet, pokrijem preko glave i nadam se da cu se u nekom trenutku probuditi jer ovo ne moze biti stvarno, ovo mora da je samo ruzan san. Dotrcavam bez daha do cilja gde mojih buducih kolega nema. Bespomocno cupkam u nadi da ce se oni ipak od nekud pojaviti. I pojavljuju se. Masu mi iz taksija da dodjem. Ulazim u kola i odlazimo u Tube. 

Guram se kroz masu unezverenih i pijanih ljudi, muzika je preglasna i mesa se sa teskim i ubrzanim otkucajima mog srca koje bije toliko glasno da ga zapravo cujem, zuji mi u usima, ne mogu da disem, koraci su mi nesigurni, izgubljena totalno, ne mogu da ga nadjem. Vec pravim drugi krug kada ga konacno pronalazim, hvatam ga za ruku, on se okrece prilicno iznenadjen a ja mu, snebivajuci se, saopstavam da sam dosla da mu se izvinim.. Ljubi me i uvlaci u svoj zagrljaj i konacno mi se razvezuje cvor u stomaku. Grlim i ja njega i obecavam u sebi da cu biti dobra i da vise necu da pravim sranja... 

Evo mene ponovo na Tenerifima, bas kao i prosle godine. Ma da, bas mi je lose. :) Ali, buduci da sam celo proslo leto, da prostite, 'ladila dupe - ovog leta ima da radim ako zelim da isfinansiram sve isplanirane poduhvate tipa stan u potkrovlju, laptop, ekskurzija.... Da ne nabrajam sad, ponestace prostora... Na moju veliku srecu, ovde sve spava i nijedna prodavnica, sluzba, agencija i njima slicni ne rade pre 10 sati ujutru. Ozbiljno vam kazem, nemojte se saliti sa tim jer ovde ako vas neko zatekne u 7 sati izjutra na ulici, jedini logicni zakljucak ce biti - da valjate gudru. Tako da, ako ste ranoranilac, dobro pazite sta radite! Elem, sto se konkretno samog posla tice, dovoljno je samo da kazem da se radi o jednoj turistickoj agenciji i da je moje radno vreme od 10 ujutru mada je za mene i to rano i trebalo mi je par dana da se uhodam i ponovo naviknem da ne mogu da spavam dokle hocu, vec da postoji odredjeno vreme kada treba da ustanem. Jos jedna olaksica je da je tatin servis blizu mog posla, tako da me cesto on vozi na posao, osim kada on mora da krene ranije - tada ja idem autobusom. Pre neki dan, sam konacno uspela da ustanem iz cuga (posle prvog a ne sedmog alarma i tatinog budjenja) i bila sam ponosna na sebe. Imala sam vremena da se istusiram na tenane, skuvam sebi kaficu i popijem istu na terasi slusajuci muziku, mirna, spokojna, znajuci unapred sta cu da obucem, racunajuci da kao i juce krecemo tek oko 15 do 10. Kad ono, medjutim. U 5 do 9 (kada meni jos uvek nije bilo ni na kraj pameti da pocnem da se spremam) mi je moj dragi otac saopstio da krecemo za 10, 15 minuta jer on mora da svrati do poste. Naravno da nisam stigla da se nasminkam, kada je trebalo da se obucem, ispletem riblju kost, prebacim stvari iz jedne u drugu torbu jer sam promenila sandale i eksiram kafu! Zato sam pored gomile potrebnih i jos vece gomile nepotrebnih stvari koje nosim sa sobom na posao, spakovala i sminku - ne bih li se nasminkala usput. Ogledalce, naravno, nemam - a i da imam, pa, verovatno bih ga zaboravila. Planirala sam da se ogledam u ogledlcetu koje imate na onom cudu koje se nalazi iznad vozacevog i suvozacevog sedista u kolima, i koje spustite kada vam bije sunce u oci. Prc lutko. Zaboravila sam da toga nema u tatinim kolima. Ne zaklona od sunca, vec ogledalceta na njemu. Sranje. Na ekran mog telefona nisam naravno ni pomislila, jer je isti toliko izgreban i unisten da se na njemu i inace nista ne vidi kada pisem poruku, igram igrice, visim na fejsbuku, itd... Sta cu, cim se tata parkirao (sad cu i o tome GDE i KAKO), otvorila sam prozor i ispala do pola kroz isti da bih mogla da se vidim u retrovizoru. Ne mozete ni da zamislite koliko sam morala da manevrisem i da se trudim da bih ostala u tom polozaju i to ne samo zbog abnormalnosti takvog polozaja samog po sebi, vec i zbog abnormalnosti mesta na kome je nas automobil bio privremeno parkiran. Zamislite jedan prolaz koji vodi do garaza i koji je pod uglom od nekih sezdeset stepeni, i zamislite negde na vr' tog prolaza jednog crvenog opela iz koga sa desne strane kroz prozor viri  devojka DEBIL koja pokusava da stavi maskaru a pri tom ne iskopa sebi oko, dok njenu ionako povecu pozadinu sila gravitacije privlaci jos jace. Na svu srecu nije bilo mnogo prolaznika, jer su se svi koji su prosli tuda frapirali i zblanuto me pogledali, cak se jedan covek i prekrstio. Levom rukom. Jebiga. Ipak sam nekako zavrsila i taj mukotrpan proces i bila sam spremna za posao. Posto se tata zadrzao malo duze u posti, morali smo da se ubrzamo. Ne moram da vam mnogo objasnjavam koja brzina je bila u pitanju, dovoljno je samo da kazem da je cale u jednom momentu rekao:,,Ko kaze da je opel korsa sporija od porsea?!?!", nagazio papucicu za gas i prestigao crnog, besnog porsea sve vreme ispustajuci zvuk formule 1. A onda, kada je porse ostao samo nejasna tackica iza nas, iskomentarisao ,,Udavi se u prasini, pedercino!! Hahahahahhaha!!!"

P.s.  Mislim da vam je sada u potpunosti jasno na koga sam ja ovakva lujka.

P.p.s. Ako ste se slucajno zapitali, stigla sam na posao na vreme, malo rascupana, ali sam ipak stigla. :)

Dragi moji, prvo sta cu da napisem jeste da ce ovaj tekst znatno da se razlikuje od svih mojih prethodnih tekstova. U kom smislu? Za razliku od ostalih tekstova, ovaj nece biti napisan u cilju da prikaze mene kao lujku, moje ispade i neka moja sitna razmisljanja. Ovaj tekst ce biti posvecen jednoj jako posebnoj osobi, mojoj majci, koja je nazalost preminula ovog utorka. Ne treba ni da kazem koliko me je njena smrt pogodila, iako nije bila nesto bas neocekivano, buduci da je moja majka vec dugi niz godina bila bolesna. Ipak, neko vreme sam bila u stanju soka, a i sada mi je tesko da se naviknem, da prihvatim. U nekim trenucima sam bila toliko ocajna da mi je padalo na pamet cak i to da prestanem da pisem. Ne samo blog, nego i inace da batalim moju najvecu ljubav i moj najdrazi hobi. Sto se tice bloga, pitala sam samu sebe kako za ime sveta da povratim humor, kako da se smejem i budem vesela kada se desila jedna tako uzasna stvar? Ono sta je zapravo bila srz mog bloga jeste vidjenje svakodnevnih situacija na jedan potpuno drugaciji nacin. Svi trenuci besa, tuge, ocajanja, frustracija, nervoze, straha, radosti, zaljubljenosti i njima slicni mogli su se sagledati kroz smeh. Uvek su stvari mogle da se okrenu na onu pozitivniju, smesniju i prijatniju stranu. U svemu sam se trudila da nadjem sta je to sta je dobro, sta mogu da iskoristim i izadjem iz te bitke kao pobednik. Ako pak ne bih nasla nista sto bi meni licno moglo da koristi, onda bih sve to okretala na nalicje i izrugivala, ismevala bih sopstvenu sudbinu, sopstvene greske, etc. Razumete? Sve sto sam ovde ikada napisala skoro nikada mi nije bilo smesno u prvom trenutku. (Osim mozda proje koja je ostavljena na ves-masini). Sve sto vam je ovde bilo smesno, bilo je iskljucivo zbog toga jer sam se ja potrudila da ga tako sagledam i tako napravim. Na taj nacin bih ipak izvukla nesto dobro i svi bi smo bili srecni i zadovoljni. Meni bi to ublazilo neki moj licni neuspeh, nezadovoljstvo ili sta god a vama bi sluzilo da prekratite vreme i uz kaficu bar privremeno zaboravite svoje brige i probleme. E sad, ono sta je mene brinulo i mucilo jeste upravo da li cu imati snage i volje da to ponovo radim, cak i kada sve ovo nekako prodje? Nisam dugo razmisljala na tu temu i pronasla sam odgovor. Svesna sam da moja majka nikako i ni za sta na svetu ne bi zelela da ja prestanem da pisem. Verujte, jedva je presla preko toga kada sam posle dve, tri godine intezivnih casova slikanja rekla kako ja to vise ne zelim. Uprkos njenoj ogromnoj zelji, potkrepljenoj mojim izvesnim talentom, ja nisam vise imala interesovanje da crtkam i mackam po papirima razlicitih tekstura i velicina. Jednostavno to nije bila stvar koja me je ispunjavala i cinila srecnom u onoj meri u kojoj sam ja to ocekivala i moja majka je to morala da prihvati. Mislim da to nikada nije u potpunosti prezalila ali izgleda da ju je umirilo to sto sam se okrenula pisanju sastava, koje bih obavezno citala i njoj a i njenim prijateljicama i nasim komsinicama koje bi dolazile kod nas na kafu. To je bila neka vrsta rituala, jer je izmedju njihovih dolazaka bilo vremena taman da ja napisem bar dva nova bisera za moju skromnu kolekciju a onda ih pretstavim mojoj isto tako skromnoj publici i mojim prvim, takoreci, obozavaocima. Znam, znam, sve to zvuci pomalo smesno, ali tako sam se ja tada osecala. Oni su bili moja publika, bez ikakve kritike, puna hvale a opet ni malo kompetentna. Znala sam ja to vrlo dobro ali sam ipak uzivala u njihovom odusevljenju skoro isto koliko i one u mom radu. Da ne dodje do zabune, ja se nisam oslanjala na njihove reci hvale, ja sam trazila strucno misljenje na drugom mestu - kod svoje nastavnice srpskog - tada sam bila u osnovnoj skoli. Elem, to je bila jedna mala digresija, a sada da se vratimo tamo gde smo zapravo poceli. Sigurna sam da mi majka nikada ne bi oprostila kada bih okrenula ledja jos jednoj umetnosti i to ni manje ni vise nego zbog nje i zato sam odlucila da to ne uradim. Bar to mogu da ucinim za nju. Znam da vise nikada nece procitati nijedno moje slovo, nijednu rec ili recenicu ali isto tako znam da ce uprkos svemu tome biti jako ponosna na mene. Ne znam kako i ne znam zasto, ali sam ubedjena u to. Bas sam blesava, zar ne? Bilo kako bilo, odlucila sam da nastavim da pisem, i pored toga sto cu pisati za sebe (kao sto sam do sada radila), od sada cu pisati i za nju. Takodje, planirala sam da napisem svoju zbirku prica i na tome (pomalo traljavo) radim skoro pa dve godine. To se izmedju ostalog vuce toliko dugo zbog nepoklapanja inspiracije i slobodnog vremena. Kada ima jednog, nema drugog i obrnuto. Moram da priznam i da je cesto bio prisutan strah. Strah od cega? Od svacega. Pre svega, da to sto napisem nece biti dobro. Zatim, da necu imati dovoljno inspiracije i da cu stati negde i necu biti u stanju da zavrsim zapoceto. Onda, tu je bio i problem jedno vreme sto nisam imala podrsku. Okej, tako napisano - to je cista laz. Imala sam punu podrsku velikog broja svojih drugarica, drugara, porodice, familije... Istina je da nisam imala podrsku osobe cije misljenje i cija pomoc su mi kako mi se cinilo - ocajnicki bili potrebni. Da li je to zaista tako bilo, ili je to samo zato sto sam ja to sebi tako predstavila ne znam. Ali znam da je to jako dugo bio moj veliki problem. Naravno, trebalo bi i da dodam da sam ja kriva za to sto on vise nije deo mog zivota i da priznam da je to jedna od vecih gresaka koje sam u svom zivotu napravila. I jos jedna stvar pre nego sto zatvorim ovu temu i vratim se na moje pisanje - bez obzira na sve, nisam ocekivala da on nece imati bas ni malo obzira i da mi nece izjaviti saucesce. Koliko god imao dobre razloge da ne bude vise sa mnom u kontaktu, ipak mu ovo nikada necu zaboraviti. Kao sto rekoh, dosta je o tome. Mozda mislite da nije to trebalo ni da napisem jer i nema bas neke veze sa ostatkom teksta, ali to je stvar koja mi jako dugo lezi na srcu, muci me i proganja, da sam morala konacno da je se oslobodim. Eto, to je vecina razloga zbog kojih sam odlagala da sednem i pisem, zbog kojih sam ignorisala povremene nalete inspiracije i zbog kojih sam potsvesno znala iako sam lagala i sebe i druge, da ni ove godine necu zavrsiti moju zbirku na vreme, da mogu da je posaljem na konkurs za Pegaza. Znam, uzasna sam. Stidim se same sebe zbog toga i zelim ovom prilikom da se izvinim svima kojima sam cak i OBECALA da cu ove godine poslati zbirku na konkurs. Kada smo kod zbirke, dugo sam se mucila i sa time kako da je nazovem. Resenje je neocekivano, neiznudjeno, slucajno i spontano doslo od moje majke u poruci za 8. mart. Poruka je glasila ,,Ako je dan - neka je tvoj! Srecan nam 8. mart devojko, volim te". Inace, moja majka je uvek slala pomalo cudne i ponekad ne bas razumljive poruke ali nijedna me nije tako obradovala! Poruka je poslata u (za mene) jako ranim jutarnjim casovima (oko pola 8) i iako sam je procitala u polusnu i ckiljeci na jedno oko, istog trenutka sam znala da ce to biti ime moje zbirke ,,Ako je dan - onda je moj!" Otkucala sam odgovor, vratila telefon pored kreveta, okrenula se na drugu stranu i nastavila da spavam preplavljena istinskom srecom! Da, to je jedna od nekoliko stvari za koje dugujem zahvalnost jedino, samo i iskljucivo njoj. Sada sedim ovde, pijem kafu, slusam The Very Best Of Kenny G (jer je to bila muzikica koju smo nas dve cesto slusale dok smo caskale uz kafu) i osecam da bih mogla jos dugo, dugo da pisem o njoj, o svemu sta smo nas dve prozivele zajedno, sve cemu smo se smejale i zbog cega smo obe, zagrljene plakale... Ali mislim da je za veceras dosta. Pisacu ja jos o njoj, mozda ne ovde, ali sigurno se nece samo na ovome zavrsiti. Previse sam je volela i previse je i dalje volim da mogu sa ovako malo reci da zapecatim uspomenu na nju. Ako je iko ovo uopste procitao do kraja, hvala vam sto ste me ispostovali, nadam se da vas nisam mnogo ugnjavila i takodje se nadam da shvatate da je ovo nesto sto sam jednostavno morala da uradim i zbog nje i zbog sebe, da bih mogla da nastavim dalje. Pisacu vam jos, obecavam, bice isto kao pre - i to vam obecavam, samo mi dajte malo vremena. :)

Pozdrav, vasa neskafica ^^,

Sta slusas od muzike? Standardno pitanje, nebrojeno mnogo puta postavljeno. Prvo sta kazem je: 'Skoro sve, osim narodnjaka'. A onda se ispravim: 'Mada, posle dva spricera - moze i to'. Moze se reci da je to u neku ruku laz. Cela mamina strana =  juzna pruga i iskreno - obozavam svadbe i onaj deo kada se odvazim da uletim u kolo. Ali preduslov za tako nesto je bar jedna casa vina - da se malo otkravim i da zanemarim cinjenicu da iako umem da igram - nisam neki pro. Ako je neko pro onda su to moja sestra Ceca i moja Jovana, koja ide na folklor otkad ja znam za nju. Da ne pomislite da sam k'o Manulac iz Zone Zamfirove - ja sam neka zlatna sredina (bar ja tako mislim - ha ha). Elem, ostavimo se mi trupanja u kolu, nije to ono o cemu sam mislila da pisem. Kao sto sam vec pomenula sva rodbina sa mamine strane je s jug; da preciziramo - iz Leskovac i ja kod njih obavezno provedem bar nedelju dana svake godine. Malo je reci da ih neizmerno volim i obozavam kao i to da mi je to ubedljivo jedan od najboljih delova godine - tamo se uvek odlicno provedem. U glavnom se stacioniram kod tetke, tece, brata, snajke, psa i od pre godinu dana prelepe bratanice, a od njih posetim na kratko i ostale. Obicno je vecini ljudi koje poznajem cimanje da obilaze rodbinu, ali ja bukvalno jedva cekam luft i maaalo vise slobodnog vremena da mogu da odem do njih. Ove godine sam tu pocasnu nedelju isplanirala u okviru prvomajskog i uskrsnjeg raspusta. Odlucila sam da krenem u ponedeljak. Kao olicenje odgovornosti pakovala sam se dva sata pre polaska. Spakovala sam se brzinski, za manje od sat vremena, strpavsi u ogroman kofer ono 'najpotrebnije'. Kad smo kod ogromnog kofera - tako je svake godine - nikako da kupim nesto pristojne velicine jer navodno nisam u kesu, te zavrsim na njihovim vratima sa ogromnim koferom u koji mogu maltene i ja da stanem a oni (iako to nikad nisu rekli) su verovatno u fazonu 'ribo, jel se ti useljavas ili sta radis?' Bilo kako bilo, sto se tice tih najpotrebnijih stvari - vise od pola ni ne pogledam, kamoli obucem ili ne daj Boze izvadim uopste iz kofera. (Smeh) Valjda cu nekada i ja nauciti da se pakujem kako treba. Ne d'o Bog da sam stjuardesa - pa ja bih sa sobom vukla svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu sa babskom parolom 'za svaki slucaj'i 'ako, 'leba ne jede'. Katastrofa. I tako, kada se zavrsilo pakovanje (u kome sam OBAVEZNO nesto krucijalno zaboravila - sta to, saznacu ili u autobusu ili kad stignem) sam se zaputila ka BAS-u. Kako sam ubacila i izbacila kofer u vozilo i iz vozila gsp-a bolje je da ne znate. Na srecu - bas tu gde sam sisla (ili bolje da kazem - gde sam se skotrljala) na stanicu, su bile neke devojke koje su za dz delile koka kolu zero. Naravno, moj pileci mozak koji ocigledno nije u stanju apstraktno da  razmislja o stvarima daljim od narednih 3min je zaboravio da cu naredna tri ipo sata biti u autobusu bez mogucnosti sorobockanja na svakih 15min. Izlokala sam ja tako celu limenku, sunce mamino, kada se lampica 'oh shit' upalila zajedno sa alarmom mokracne besike. Da ga jebem. Kupila sam kartu, a onda sam videla kiosk i krenula da kupim JOY (iako sam u torbi imala lepotu i zdravlje, ja sam tipican primer potrosackog drustva i morala sam da kupim jos nesto pa makar crkla!) Obisla sam tri trafike dok nisam nasla to sta sam trazila i to aprilski broj - novi izlazi tek posle 5-og u mesecu, ali nema veze - 100 djunti je trebalo da se potrosi. Cim sam usla u autobus, sprijateljila sam se sa zenom koja je sedela do mene, jer ja tri sata da cutim  - pa ne bih mogla ni da mi plate; na lakat bih progovorila. Na pauzi u Nisu sam zvala Pedju da mu kazem kako ga pozdravlja Filip Moris. Proslo je nekako tih tri sata u cavrljanju, cituckanju, dremanju i slusanju muzike i jedva sam cekala da vidim brata i snajku koji su dosli da me sacekaju. Sada sam kod njih i u fazonu sam 'bitch, i feel great'. Da se ne lazemo - tome doprinosi i milka sa veeelikim lesnicima. I dogovor da se vidim sa nekim drustvom ovde. I prelepo proveden danasnji dan. I sutrasnji dan koji obecava leskovacki rostilj. Bice ovo jedna hedonisticka nedelja. :)

Viva la vida!

Pa, nije bilo tesko zakljuciti da sam bolesna, jel da? Zato i nisam u skoli, nego sedim kod kuce i dosadjujem se. Znam, znam, obicno je super ostati kod kuce i ne ici u skolu, ali to ne vazi kada imate temperaturu, kasljete kao magarac, zapusen vam je nos pa zavisite od nafazolina i ne mozete da se propisno ni okrenete od brda papirnih maramica kojima ste okruzeni. Veselo, nema sta. Ipak, danas mi je malkice bolje (bar nemam temperaturu), pa sam ustala iz kreveta i provela dan gledajuci tv, mackajuci nokte, citajuci knjige - one for business, one for pleasure (lektira i ne-lektira, prim. aut.) i evo, sad sam sela za komp da ispljunem nesto novo na blogu - obecala sam da cu cesce da pisem. Nije bas kao da inspiracija navire iz mene (osim ako ne racunate sadrzaj papirnih maramica) ali, sam sada nekako vise raspolozena da piskaram nego prosli put. Mozda zato sto sam se danas ispalila kako nisam dugo, dugo?? Zapravo, pre neki dan je nasa ves-masina pocela jako cudno da se ponasa, maltene je odigrala salsu u kupatilu za vreme centrifuge. Kada je, sirotica, konacno pala s nogu, i kada smo izvadili iz nje polu-sazvakan ves, ustanovili smo da bubanj nece lepo da se okrece - negde zapinje. Tetka je odma' nazvala servis i rekli su da ce poslati nekoga u ponedeljak, tj. danas. Kod kuce smo bile samo Njojza i ja, kada se culo jedno 'TAK' - jer nam tako (ne)radi zvono na ulaznim vratima. Iako sam izgledala kao bljuvotina, Njojza je tada doruckovala/rucala, pa sam ja posla da otvorim vrata - ionako sam ocekivala celavog i debelog dekicu. Naravno, na vratima je stajalo GRCKO BOZANSTVO, a vrata mu je otvorio jos uvek NE umiven, crvenokosi gremlin, u trenerci i nekoj shit majici (bez brusa). Sto bi Zmaj rekla: ,,Ja ne mogu vise ovako da zivim". Pozvala sam Njojzu i elegantno nestala u vidu lastinog repa. Posle sam se presvukla i dovela u red da bih shvatila da lik uopste nije toliko lep, koliko mi se ucinilo na prvi pogled. Mislim da bih mogla kad ozdravim da prosetam do ocnog. Ipak, da ne bude da je 'grcko bozanstvo' bilo tu samo da izvuce jednu platnenu maramicu koju je masina progutala - uticalo je na to da me osvesti koliko lose izgledam, buduci da sam dva dana neprekidno imala temperaturcinu i da nisam ustajala iz kreveta osim kada je trebalo otici do toaleta. Odma' sam uradila piling lica, oprala kosu i dok se ona prirodno susila namazala nokte, sto je bolje da nisam uradila jer izgledaju kao da ih je mazao epilepticar. Iznervirala sam se, skinula lak i probala ponovo - pa sad ipak kao lice na nesto. Odlucila sam i da stavim home made masku od zumanca, koju sam stavila da navodno deluje dok ja kuckam ovo. Boze me sacuvaj, ovako zuta u kombinaciji sa ogromnim podocnjacima od bolesti a i prekomernog kuntanja izgledam kao orijentalac. Majko mila, dobro je da me niko ne vidi (sama sam kod kuce, Njojza je na nekoj prezentaciji za neko jastuce koje se dobije na poklon ako cucis tamo tri sata, calabrcnes neku vecericu i slusas njihov beskarjni monolog jer pokusavaju da ti utrape neki kirbi ili dormeo). Inace, kada smo vec kod Njojze, relativno skoro se bunila sto je 'Njojza' - njoj se to ne svidja i pao je neki deal da je vise ne zovem tako. Mada, promenili smo deal kada smo pre neki dan (pre nego sto sam se razbolela) pekle palacinke i ja sam u nekom trenutku vrisnula kako cu da se OPEKNEM umesto OPECEM, pa smo se obe valjale od smeha i dogovorile da smo sad Njojza i Opekna. Kako god, trudicu se da od sledeceg clanka Njojzu ili vise ne pominjem ili ako bas bude bilo neophodno - neka bude baka, ili cu smisliti vec nesto tako, jelte, pristojno. Ne znam o cemu bih jos mogla sad da kuckam jer mi se maska na licu jos odavno stegla, i ukoliko je ne skinem uskoro - mislim da ce mi se lice paralizovati. I cisto da se zna, cim skinem ovaj 'cement' sa face, planirala sam da ucim, kad vec ionako nista pametno ceo dan ne radim. I jedva cekam sutra jer cu konacno da napustim rezidenciju nase porodice i odem kod lekara na kontrolu i ako sve bude okej (a trebalo bi da bude), da se prosvrckam malo po gradu, odem do keve i vidim se sa jednim fenomenalnim likom kome nije smetalo sto mi je sad u petak, dok sam se vracala kuci sinulo da se ofarbam u crveno. Kolor sampon je u pitanju i skinuce se za mesec-dva, ali ipak, mislila sam da cu morati mnogo vise da ga ubedjujem, ali je on cica odma' rekao 'pa onda se ofarbaj'. :)

Iskreno Vasa

Opekna 

Ajmo ovako, zao mi je sto nisam dugo pisala i obecavam da cu se od sad truditi da budem redovnija. Mada, nije to slucaj samo sa blogom, tu je i ucenje i svasta nesto za sta ne znam kako, ali eto, nisam mogla da odvojim vreme. Zivelo moje nesretno punoletstvo. Oooo da, nisam vam ranije pisala - ali eto, bio mi je skoro rodjendan, tako da sam sad konacno velika devojka, mada se ne ponasam bas u skladu sa tim. Evo, na primer uzmimo nekoliko mojih odluka povodom punoletstva na razmatranje:

1. Ponasacu se ZRELO, ODGOVORNO i RAZUMNO!

A to sam primenila tako sto sam se ovaj sada petak sa drugaricom ubacila na neciji (i dalje nam je nepoznato ciji) 18-ti, poljubila se sa random ortakom mog ortaka, srucila u sebe nekih 6,7 djus-vodki da bih ustanovila da MI NIJE NISTA, a onda pre nego da odemo u kafanu da nastavimo, na Jecino nagovaranje (sto je prilicno truo izgovor, al ajde) ispila jos 3 i to na ex. Oh, a kad smo vec kod tog 'ex' nije zgoreg pomenuti da sam se usput tako razvaljena javila bivsem. Mislim, gotovo je to jos odavno i nije kao da ovo sada utice na nesto, ali sam stvarno ispala pijani retard, tako da sam morala danas da ga navatam u skoli i izvinim mu se. Dobila sam jedno sturo 'ok' ili tako nesto, krajnje ocekivano. Na 18-om smo ostale tu jos neko vreme, a onda smo krenule peske ka kafani gde je trebalo da se nadjemo sa Sof, njenim deckom i nekim njihovim drustvom. Stigle smo tamo mrtve pijane i pokisle. Ja nisam znala gde bijem, ali sam se ipak upustila u konverzaciju sa likom do mene, koji je primetivsi moju polu-iskasapljenu desnu ruku pitao da li je u pitanju macka, ili imam neke mazohisticke porive. Djuro, sreco moja debela, da si bio tamo sigurno bi bio ponosan! Ne secam se bas konstrukcije svoje recenice, ali mislim da je lik uspeo ako nista drugo, onda bar iz konteksta da zakljuci da je Djura srce od macke, i da su mi ruke izgrebane i izgrizene od prevelike ljubavi (ocigledno jednostrane).

2. Necu vise da KASNIM!

Istina, nisam zakasnila na dobrovoljnu predstavu proslog cetvrtka, stigla sam u subotu kod tetke na rucak (doduse malo mamurna i neispavana, ali sam dosla na vreme) i stigla sam jutros na prvi cas iako sam sinoc bila na Cubic Cloud svirci. Znam da ste se sad ponadali da imate slamku za koju cete da se u'vatite, ali moram da vam je otrgnem iz ruke cinjenicom da sam zakasnila na tu istu svirku i to takvom gluposcu da ja ne mogu ni da opisem. Krenula sam skoro pa na vreme, ali kontam - nije guzva za cas ce tramvaj da se sjuri niz bulevar. Izasla ja tako iz zgrade i zapicila, bajo, sve u sesnaes' i taman kad sam bila skoro pa na stanici sine mi da sam krenula na totalno drugu stranu, ka okretnici 31 umesto da se popnem gore u Ustanicku i cekam tramvaj. Ludog li deteta Boze Gospode. Naravno da nije bilo vremena da idem gore i to UZBRDO, tako da sam isla trieskecom do trga, pa peske na Dorcol. Tralalala, mozak, sta to bese?!

3. Hranicu se ZDRAVO!

Zapravo, mnogi kazu da sam bas smrsala u sta ja iskreno cisto sumnjam jer vaga uporno bleji na 48kg kao da se pokvarila. U svakom slucaju, nije ni iskljuceno da sam smrsala kada malo-malo pa bacim peglu. I ne, nemojte misliti da je to od prevelike kolicine alkohola, jer periodi bacanja pegli uopste ne idu paralelno sa izlascima, i ne, nisam trudna - rano je jos da ovde pisem i o u usranim pelenama, grcevima u stomacicu i izbljuckanim portiklicama. (Nemojte misliti da ja ne volim decu, ja ih prosto obozavam i htela bih da budem mlada majka, ali ne bas ovoliko mlada - sve ima svoje vreme). Inace, tok misli mi je apsolutno fascinantan - pocela sam sa ishranom a zavrsila sa bebama. Okej, vracamo se ishrani. Poenta je da vise jedem voce i povrce nego cokolade i slane neke grickalice, da prekinem da se nalivam koka-kolom i da je zamenim recimo limunadom (jer je prelazak na obicnu vodu, nekako previse sokantan). I najsrecnija bih bila kada bih opet uspela da se odreknem kofeinske zavisnosti prouzrokovane hronicnom neispavanoscu i da se prebacim na silne cajeve koje sam pokupovala - izgleda samo zbog toga da izgledaju lepo na polici. I idealno bi bilo kada bih mogla nekako da izadjem na cas iz svoje koze i onda samu sebe, onako kao na crtacu, uvatim jednom rukom za okovratnik, podignem od zemlje i sutnem u dupe napolje, da trckam oko zgrade i zategnem se, jer me leto i Spanija nece cekati.

4. Vise cu da ucim a manje da KALKULISEM!

Da znate samo koji sam hit, zabola sam banderu na pismenom iz mate (zbog toga i nisam slavila rodjendan, jer sam kaznila samu sebe) a onda sam radila ispravak i dobila 5, bez greske. Profesor je rekao da sam kralj. U svakom slucaju, stvarno moram sve to malo ozbiljnije da shvatim. Za sve vas koji se i dalje iscudjavate na recenicu 'kaznila sam samu sebe', ukratko da vam objasnim. Moji roditelji nisu neobrazovani, nego su jednostavno bili lenji tokom skolovanja, provlacili su se i nisu se proslavili nekim narocitim uspehom - sto im, koliko ja vidim, nesto bas i nije smetalo da se zaposle na radnom mestu na kojem su zeleli, ali to sad svakako nije toliko vazno. Poenta je, da oni bez obzira na svoj prosecan uspeh tokom skolovanja, nisu kompleksasi i data mi je maksimalna sloboda sto se skole tice. Mozda je tako i bolje, jer sam svesna da ucim za sebe a ne za njih. Tako da sam odlucila da dok ne sredim ocene - nema nekih vecih proslava - pa makar u pitanju bilo i vlastito punoletstvo!

Eto, to bi ukratko bio deo mog spiska sa odlukama, sto vam je sasvim dovoljno - iako ima jos brda toga ne zelim da vas udavim, a i neke stvari moram ipak da sacuvam za sebe. Uskoro cu da vas obavestim i sta se sve desilo sa Mucom u Pancevu, kao sto sam obecala. Asta la vista kompanjerosi, pisem vam uskoro. ;)

-Kako ces u starkama, hladno je?! Cudi se Njojza dok se ja spremam da izadjem. Znam da je hladno, cak mislim i da rominja kisa ali me bas briga, odlucila sam sta cu danas da obucem i obujem i lepo me NE INTERESUJE. Mislim se, moze napolju da pada i sneg ako 'oce, obucu starke. Boze, zasto jezik nisam pregrizla?!?!?!?!?! Istrcavam iz stana, zovem lift, proveravam koliko je sati i shvatam da kasnim u najavi. Jebiga. Stize lift, ulazim i u zurbi stiskam pored 0 i 2. Jebem ti sve, sad cu jos minut-dva da cekam dok lift stane na drugom, pa otvori vrata, pa ih opet zatvori, pa dok krene... Kao da su mi amputirane ruke u picku materinu. Stizem nekako i do prizemlja, izlazim ispred zgrade i dozivljavam fras. Napolju. Pada. Sneg. Fala Bogu da mi je kisobran ostao u torbi jer nisam u zurbi stigla da ga izbacim. Otvaram kisobran i idalje zblanuta, ne gledam gde stajem, a stajem ni manje ni vise nego pravo u baru. Osecam kako mi noga postaje mokra u sekundi. U glavi mi se nazire ideja da se vratim gore, presvucem i preobujem. Bledi, momentalno pokosena cinjenicom da vec kasnim. Ulecem u trolu u 20 do 5, a dogovor je u 5 kod konja. Vazi da cu da stignem. Pogotovo sto se saobracaj zablokira cim malo prsne kisa, a kamoli kad ovako pocne da veje - kao da je elementarna nepogoda, majku mu. U svakom slucaju, istrcavam iz trole i pre nego sto su vrata uspela posteno, do kraja da se otvore, pretrcavam ulicu i pokusavam da vidim gde je Nemanja. Vidim ga (ili bar mislim da je to on) i pocinjem bukvalno da trcim ka njemu, sa nekim blentavim osmehom na licu koji bi mi da nemam usi, isao oko glave. Taman da mu doviknem kako mi je zao sto kasnim i da ga pitam da li se smrzao, shvatam da to nije ON vec neki random lik, koji me gleda kao imbecila. Ne krivim ga i ja bih samu sebe isto tako gledala da sam na njegovom mestu. Skrecem pod uglom od 90 stepeni i pravim se da se nista nije desilo. Sekund posto sam ugledala pravog Nemanju, stize mi poruka od njega 'desno'. Ma ne lazi. Prilazim mu, pozdravljamo se na brzinu (iako se nismo videli bar jedno 6,7 meseci) i momentalno krecemo, iako jos uvek ne znamo gde cemo. Ja hocu u ilegalu, on u zmaja. Posle nekoliko trenutaka prepiranja, ipak mi popusta ^^ medjutim, vetar, hladnoca i sneg nisu na mojoj strani i posto je zmaj bio na pola metra od nas, a do ilegale je bilo jos 2 minuta, ne moram ni da vam kazem gde smo na kraju zavrsili. Ulazimo mi na vrata, Nemanja prvi, ja za njim i iz nekog nepoznatog razloga ocekujem da ce Nemanja da mi pridrzi vrata ili bar da se vrata nece tako brzo zatvoriti, ali jok. Nemanja ulazi, jebe mu se, a ja totalno nespremno dozivljavam sutku. Od strane vrata koja me zamalo nisu izgurala napolje. Pocinjem da vristim od smeha, pogotovo kada se Nemanja zbunjeno okrene nemajuci svest o tome sta se zapravo desilo. Nisam u stanju da mu objasnim jer imam nekontrolisan napad smeha, tako da on odlucuje da je najpametnije da ne pokusava nista vise da pita i da treba da nam nadje mesto da sednemo jer se ja i dalje smejem kao retard. Sedamo mi negde, ja se uozbiljujem i naredna dva sata pricamo, pijemo kafu, smejemo se kao da smo ponovo u osnovnoj skoli. Pre nego da se vratim kuci, isla sam sa Nemanjom do drustva gluvih da obnovi dedi clansku kartu. Da, samo sam ja u stanju da sa nekim idem po kijametu, u starkama i koznoj jaknici da obnovi dedinu clansku kartu u G.O.G.B.-u (sta god to konkretno znacilo). Ma da, nisam li divna?! Posto je tako divno vreme, prosetali smo do hrama gde je meni odma' naisao 31 a Nemanja je ostao da ceka 48. Kuckali smo se sve vreme, a ja sam uporedo pisala i blog, da bih u jednom trenutku digla glavu i videla da sam na okretnici 31, da su u busu pogasena sva svetla i da su svi putnici vec izasli. Prilazim vozacu i pitam ga da mi otvori vrata. -A 'de ces ti? U picku materinu, mislim se, ali mu ipak ljubazno objasnjavam da sam se malo zanela i da treba da sidjem bas tu. Gleda me nekako cudno, ali ipak otvara vrata a ja izlazim ponovo na kijamet. Navlacim na glavu Nemanjinu kapu koju mi je tako velikodusno ponudio i zurim ka zgradi. U liftu sam izneverovala. Izasla sam kao lepotica (uslovno receno) a vracam se kao zver. Bila sam isfenirana i lepo nasminkana, a sada sam cupava, sa maskarom razmazanom do brade. Sik, vrlo sik. Utom se setim da me je tetka zvala u nekom momentu dok sam ja kafenisala i u neverici sto sam iz kuce izasla obucena kao da je napolju 25 a ne 0 stepeni rekla da ce me, ako se razbolim, zakaciti za usi da visim sa lustera. Prilicno sam sigurna da ce mi grlo, koliko vec sutra (ako vec nije) biti crveno i zato zovem Mucu (koja je inace visoka oko 1.80) da je pitam da li joj nece biti preveliki cim da dodje do mene i skine me sa lustera?!