Biti samostalan. Osecati to svakim novim udisajem. U igri si, svidelo se to tebi ili ne. I svi ocekuju da znas da igras i da dobro igras, iako te niko nije pitao da li uopste znas pravila? A ne znas ih. Znas samo da ne postoji opcija RESTART i da, ma sta da se desi, ti moras dalje. 
Lepo zvuci kada znas da je tvoj zivot samo tvoja stvar i da mozes da radis sa njim sta zelis, onako kako ti mislis da treba. Jeste, lepo zvuci, ali niko ne pominje i drugu stranu medalje. Da parafraziram moju drugaricu - biti samostalan ne znaci lezati gajbi i pusiti buksnu jer kao Boze moj, zivis sam, nema nikoga ko bi nesto ogranicavao i branio. Ali nema nikoga ni za sve ostalo, pocevsi od nekih banalnosti pa sve do onih kljucnih, preko potrebnih stvari.
Niko ti nece reci sta treba a sta ne, tacno je da mozes da radis sta god zelis, ali za sve posledice, i one dobre a i one lose, iskljucivo ti snosis odgovornost. Nema nikoga ko ce, da po ko zna koji put, podmetne svoja ledja da bi te zastitio. Nema nikoga sa kime bi mogao da podelis svoj uspeh ili eventualno, na koga bi mogao da svalis svoj neuspeh. Medjutim, kako nas Nobelovac kaze 'Ziv se covek na sve navikne'. 
Lako je kada shvatis koliko malo zapravo treba da situaciju preokrenes u svoju korist. Imas sansu da svoj zivot uredis onako kako zelis i to bez onog 'Dok si pod mojim krovom i dok jedes moj hleb...' Dragocen je trenutak u kome mozes da se okrenes i kazes drugima u lice - ja sam pod SVOJIM krovom i ja jedem SVOJ hleb. I cao zdravo, za to ne postoji replika, jer sve sto bi eventualno moglo da se kaze je vec u startu pobijeno. 
I nije potrebno nicije sazaljenje niti solidarnost, jer nije u pitanju neresiv problem vec tvoj zivot, dakle - nauci da ga zivis i zivi ga najbolje sto znas i umes. Kako kaze moj Marko: 'Zivot je kocka, nekada dobijes, nekada izgubis, ali to nije vazno. Vazno je da i dalje igras'.
I znate sta? U pravu je.