Danas moja Jovana postaje punoletna. Za one koji ne znaju, Jovana je osoba koja vec godinama besprekorno igra ulogu mog najboljeg prijatelja. Upoznale smo se pre nekih 12 godina kada smo obe krenule u prvi razred osnovne skole. Nase upoznavanje je izgledalo tako sto smo se jos prve nedelje posvadjale. Ne bas na krv i noz, ali verujte mi na rec, nije bilo ni malo naivno. Ipak, spletom cudnih okolnosti smo se pomirile i postale jako dobre drugarice. Zamislite samo, dve mrsavice, vecito ruku pod ruku, a ne zna se koja je blesavija ili brbljivija! Bez obzira na sve sta se izdesavalo, mi smo pregurale tih osam godina osnovne skole sa svega par turbulencija, i iznele nase prijateljstvo iz svog tog haosa kao predivan trofej, koji je za mene najsvetlija uspomena na taj period.

Iako je Jovana tacno osam meseci mladja, mnogo puta je pokazala da ume sa bude itekako zrelija i odgovornija od mene, mnogo puta mi je pomogla iako sam se nalazila u situacijama koje ona nije mogla ni da zamisli a kamoli dozivi, uvek je imala sta da kaze, uvek je znala kako da me utesi. I ona je bila jedina osoba za koju sam mogla, a mogu i danas da garantujem, da cemo celog zivota biti u kontaktu. 

Nas prvi izazov je bio srednja skola. Ja, lujka pogubljena u vremenu i prostoru, koja nije znala (a ne zna ni sad) sta ce sa svojim zivotom, upisala sam gimnaziju ne bih li kupila sebi jos 4 godine vremena, a Jovana, je odlucila da ipak krene u nekom malo odredjenijem pravcu, i upisala je pravno-poslovnu skolu. Iskreno, iako sam negde u dubini znala da nas ne moze tek tako da rastavi to sto necemo biti u istoj skoli, isprva sam se plasila kako cemo se nas dve uskladiti, svaka u novoj, drugacijoj sredini , kako ce sve to izgledati, da li ce moci da funkcionise?

Ispostavilo se da funkcionise sjajno. Istina, od kada smo u srednjoj skoli, ne vidjamo se i ne cujemo se svaki dan, ali svaki put kada se to desi, ja imam utisak kao da smo samo dan pre toga popile poslednju kafu. To tako funkcionise vec tri godine i upravo zbog toga sam se jako uplasila znog toga kako sam se osecala kada je Jovana bila nedelju dana na maturskoj ekskurziji. Iako to nije bio prvi put da ona negde putuje i iako smo i ranije bile odvojene i na vise od dva meseca, ja sam se tih nedelju dana bez nje osecala izgubljeno. Nisam znala gde cu i sta cu sa sobom, sta treba a sta ne treba da radim... Ocajnicki mi je bio potreban njen savet. Da li je to zbog toga sto sam se ja jako promenila u poslednje vreme i postala znatno osecajnija i ranjivija, ili zato sto se pojavio neko zbog koga sam mozda spremna da se odreknem uspomena iz proslosti i ponovo se zaljubim posle skoro godinu dana, ne znam. Znam samo da nisam mogla da docekam da je vidim i da se ispricamo. To je bio trenutak kada sam ja konacno postala svesna da je ona nesto jako posebno u mom zivotu i da bi mi bilo i vise nego tesko da je izgubim.

Iz gomile nezaboravnih trenutaka koje smo provele zajedno izdvojila bih za ovu priliku njenu prvu, na jedvite jade prezaljenu, zabranjenu ljubav, moje histerisanje preko telefona da mora da dodje odma' i glumatanje 'kako me je decko prevario i ostavio' svaki put kad je trebalo da se izvuce sa nekog izlaska, (a ironija je u tome sto je mene moj tadasnji decko zaista prevario - ali sam ostavila ja njega xD), zatim, nikada necu zaboraviti nas izlazak vece pre nego sto sam ja ovog leta otisla u Spaniju (kada smo se ismejale jer je ispalo da je Vujovic psihopata, pokusale da prosvercujemo tekilu na splav, izdjuskale se kao blesave, slikale se sa crncem, presle peske Stari Savski most i cekale zajedno prvu jutarnju 56icu..) I izdvojila bih njeno kasnjenje i iako cu to vremenom zaboraviti, moram da naglasim jer trenutno ide u prilog tome koliko je zapravo volim, kada sam je po kisi i vetru cekala kod konja vise od pola sata. :) Ali kasnjenje je Jovanino drugo ime i ide uz nju sasvim normalno i prirodno, samo se treba navici da ako se negde sa njom nalazi na primer u 20h, tek tada treba krenuti. I to laganim hodom, jer cete je u suprotnom ipak cekati. :D

 Salim se naravno, ume ona da bude i odgovorna i tacna, samo kad hoce. A ume i da vas iznenadi i donese vam u ponoc, na vas rodjendan tortu i kupi vam knjigu u kojoj cete se pronaci, knjigu koja govori o dvoje ljudi izmedju kojih postoji neverovatna strast ali koji nikako da zavrse zajedno jer se uvek nesto izjalovi, jer zna da ce vas to jako potsetiti na nekog jako dragog. I evo sad zna, da je to najlepsi poklon koji sam ikada dobila!

Jovana je bila tu za mene i prosla sa mnom sve kroz sta sam ja prosla, uvek je bila moja podrska i potpora, bila je glas razuma koji je umesto mene prosudjivao kada treba reci ne, kada treba nastaviti, kada je dosta, kako se postaviti... Sigurna sam i mogu da se kladim u zivot svog oca, kao nesto trenutno meni najznacajnije i najdraze, da je sve sto sam joj ikada rekla u poverenju ostalo izmedju nas i nije procurelo ni u jednom trenutku, cak i onda kada smo se mozda oko necega sporeckale (mada se to nije nijednom desilo u proteklih par godina).

I vise je nego ocigledno i iskreno koliko je volim i koliko mi znaci i zato sam odlucila da ovo napisem ovako javno i uradim za nju nesto sto se niko drugi nije setio da uradi (bas kao sto je ona meni donela tortu). Neizmerno sam joj zahvalna na svemu sto je ikada ucinila za mene i za sve divne uspomene koje sam stekla zahvaljujuci nasem prijateljstvu. Ona je jedna predivna osoba koja kao deo mog zivota cini mene boljom i sigurnijom osobom i zato joj zelim srecno punoletstvo kao i svu mogucu srecu ovoga sveta. 

Presrecna sam sto je imam za prijatelja i ponosna sam na nju!