Dragi moji, prvo sta cu da napisem jeste da ce ovaj tekst znatno da se razlikuje od svih mojih prethodnih tekstova. U kom smislu? Za razliku od ostalih tekstova, ovaj nece biti napisan u cilju da prikaze mene kao lujku, moje ispade i neka moja sitna razmisljanja. Ovaj tekst ce biti posvecen jednoj jako posebnoj osobi, mojoj majci, koja je nazalost preminula ovog utorka. Ne treba ni da kazem koliko me je njena smrt pogodila, iako nije bila nesto bas neocekivano, buduci da je moja majka vec dugi niz godina bila bolesna. Ipak, neko vreme sam bila u stanju soka, a i sada mi je tesko da se naviknem, da prihvatim. U nekim trenucima sam bila toliko ocajna da mi je padalo na pamet cak i to da prestanem da pisem. Ne samo blog, nego i inace da batalim moju najvecu ljubav i moj najdrazi hobi. Sto se tice bloga, pitala sam samu sebe kako za ime sveta da povratim humor, kako da se smejem i budem vesela kada se desila jedna tako uzasna stvar? Ono sta je zapravo bila srz mog bloga jeste vidjenje svakodnevnih situacija na jedan potpuno drugaciji nacin. Svi trenuci besa, tuge, ocajanja, frustracija, nervoze, straha, radosti, zaljubljenosti i njima slicni mogli su se sagledati kroz smeh. Uvek su stvari mogle da se okrenu na onu pozitivniju, smesniju i prijatniju stranu. U svemu sam se trudila da nadjem sta je to sta je dobro, sta mogu da iskoristim i izadjem iz te bitke kao pobednik. Ako pak ne bih nasla nista sto bi meni licno moglo da koristi, onda bih sve to okretala na nalicje i izrugivala, ismevala bih sopstvenu sudbinu, sopstvene greske, etc. Razumete? Sve sto sam ovde ikada napisala skoro nikada mi nije bilo smesno u prvom trenutku. (Osim mozda proje koja je ostavljena na ves-masini). Sve sto vam je ovde bilo smesno, bilo je iskljucivo zbog toga jer sam se ja potrudila da ga tako sagledam i tako napravim. Na taj nacin bih ipak izvukla nesto dobro i svi bi smo bili srecni i zadovoljni. Meni bi to ublazilo neki moj licni neuspeh, nezadovoljstvo ili sta god a vama bi sluzilo da prekratite vreme i uz kaficu bar privremeno zaboravite svoje brige i probleme. E sad, ono sta je mene brinulo i mucilo jeste upravo da li cu imati snage i volje da to ponovo radim, cak i kada sve ovo nekako prodje? Nisam dugo razmisljala na tu temu i pronasla sam odgovor. Svesna sam da moja majka nikako i ni za sta na svetu ne bi zelela da ja prestanem da pisem. Verujte, jedva je presla preko toga kada sam posle dve, tri godine intezivnih casova slikanja rekla kako ja to vise ne zelim. Uprkos njenoj ogromnoj zelji, potkrepljenoj mojim izvesnim talentom, ja nisam vise imala interesovanje da crtkam i mackam po papirima razlicitih tekstura i velicina. Jednostavno to nije bila stvar koja me je ispunjavala i cinila srecnom u onoj meri u kojoj sam ja to ocekivala i moja majka je to morala da prihvati. Mislim da to nikada nije u potpunosti prezalila ali izgleda da ju je umirilo to sto sam se okrenula pisanju sastava, koje bih obavezno citala i njoj a i njenim prijateljicama i nasim komsinicama koje bi dolazile kod nas na kafu. To je bila neka vrsta rituala, jer je izmedju njihovih dolazaka bilo vremena taman da ja napisem bar dva nova bisera za moju skromnu kolekciju a onda ih pretstavim mojoj isto tako skromnoj publici i mojim prvim, takoreci, obozavaocima. Znam, znam, sve to zvuci pomalo smesno, ali tako sam se ja tada osecala. Oni su bili moja publika, bez ikakve kritike, puna hvale a opet ni malo kompetentna. Znala sam ja to vrlo dobro ali sam ipak uzivala u njihovom odusevljenju skoro isto koliko i one u mom radu. Da ne dodje do zabune, ja se nisam oslanjala na njihove reci hvale, ja sam trazila strucno misljenje na drugom mestu - kod svoje nastavnice srpskog - tada sam bila u osnovnoj skoli. Elem, to je bila jedna mala digresija, a sada da se vratimo tamo gde smo zapravo poceli. Sigurna sam da mi majka nikada ne bi oprostila kada bih okrenula ledja jos jednoj umetnosti i to ni manje ni vise nego zbog nje i zato sam odlucila da to ne uradim. Bar to mogu da ucinim za nju. Znam da vise nikada nece procitati nijedno moje slovo, nijednu rec ili recenicu ali isto tako znam da ce uprkos svemu tome biti jako ponosna na mene. Ne znam kako i ne znam zasto, ali sam ubedjena u to. Bas sam blesava, zar ne? Bilo kako bilo, odlucila sam da nastavim da pisem, i pored toga sto cu pisati za sebe (kao sto sam do sada radila), od sada cu pisati i za nju. Takodje, planirala sam da napisem svoju zbirku prica i na tome (pomalo traljavo) radim skoro pa dve godine. To se izmedju ostalog vuce toliko dugo zbog nepoklapanja inspiracije i slobodnog vremena. Kada ima jednog, nema drugog i obrnuto. Moram da priznam i da je cesto bio prisutan strah. Strah od cega? Od svacega. Pre svega, da to sto napisem nece biti dobro. Zatim, da necu imati dovoljno inspiracije i da cu stati negde i necu biti u stanju da zavrsim zapoceto. Onda, tu je bio i problem jedno vreme sto nisam imala podrsku. Okej, tako napisano - to je cista laz. Imala sam punu podrsku velikog broja svojih drugarica, drugara, porodice, familije... Istina je da nisam imala podrsku osobe cije misljenje i cija pomoc su mi kako mi se cinilo - ocajnicki bili potrebni. Da li je to zaista tako bilo, ili je to samo zato sto sam ja to sebi tako predstavila ne znam. Ali znam da je to jako dugo bio moj veliki problem. Naravno, trebalo bi i da dodam da sam ja kriva za to sto on vise nije deo mog zivota i da priznam da je to jedna od vecih gresaka koje sam u svom zivotu napravila. I jos jedna stvar pre nego sto zatvorim ovu temu i vratim se na moje pisanje - bez obzira na sve, nisam ocekivala da on nece imati bas ni malo obzira i da mi nece izjaviti saucesce. Koliko god imao dobre razloge da ne bude vise sa mnom u kontaktu, ipak mu ovo nikada necu zaboraviti. Kao sto rekoh, dosta je o tome. Mozda mislite da nije to trebalo ni da napisem jer i nema bas neke veze sa ostatkom teksta, ali to je stvar koja mi jako dugo lezi na srcu, muci me i proganja, da sam morala konacno da je se oslobodim. Eto, to je vecina razloga zbog kojih sam odlagala da sednem i pisem, zbog kojih sam ignorisala povremene nalete inspiracije i zbog kojih sam potsvesno znala iako sam lagala i sebe i druge, da ni ove godine necu zavrsiti moju zbirku na vreme, da mogu da je posaljem na konkurs za Pegaza. Znam, uzasna sam. Stidim se same sebe zbog toga i zelim ovom prilikom da se izvinim svima kojima sam cak i OBECALA da cu ove godine poslati zbirku na konkurs. Kada smo kod zbirke, dugo sam se mucila i sa time kako da je nazovem. Resenje je neocekivano, neiznudjeno, slucajno i spontano doslo od moje majke u poruci za 8. mart. Poruka je glasila ,,Ako je dan - neka je tvoj! Srecan nam 8. mart devojko, volim te". Inace, moja majka je uvek slala pomalo cudne i ponekad ne bas razumljive poruke ali nijedna me nije tako obradovala! Poruka je poslata u (za mene) jako ranim jutarnjim casovima (oko pola 8) i iako sam je procitala u polusnu i ckiljeci na jedno oko, istog trenutka sam znala da ce to biti ime moje zbirke ,,Ako je dan - onda je moj!" Otkucala sam odgovor, vratila telefon pored kreveta, okrenula se na drugu stranu i nastavila da spavam preplavljena istinskom srecom! Da, to je jedna od nekoliko stvari za koje dugujem zahvalnost jedino, samo i iskljucivo njoj. Sada sedim ovde, pijem kafu, slusam The Very Best Of Kenny G (jer je to bila muzikica koju smo nas dve cesto slusale dok smo caskale uz kafu) i osecam da bih mogla jos dugo, dugo da pisem o njoj, o svemu sta smo nas dve prozivele zajedno, sve cemu smo se smejale i zbog cega smo obe, zagrljene plakale... Ali mislim da je za veceras dosta. Pisacu ja jos o njoj, mozda ne ovde, ali sigurno se nece samo na ovome zavrsiti. Previse sam je volela i previse je i dalje volim da mogu sa ovako malo reci da zapecatim uspomenu na nju. Ako je iko ovo uopste procitao do kraja, hvala vam sto ste me ispostovali, nadam se da vas nisam mnogo ugnjavila i takodje se nadam da shvatate da je ovo nesto sto sam jednostavno morala da uradim i zbog nje i zbog sebe, da bih mogla da nastavim dalje. Pisacu vam jos, obecavam, bice isto kao pre - i to vam obecavam, samo mi dajte malo vremena. :)

Pozdrav, vasa neskafica ^^,