Danas bi mom dedi bio rođendan. Sedamdeset šesti. Napravila bih mu tortu i poređala svećice. Ali ne bih kupila dve svećice u obliku brojeva, već bih naređala tačno 76 svećica a onda žurila da ih što pre zapalim, baš kao i prošle godine. Oprljila bih prste i prva svećica bi već bila pri kraju kad bih ja upalila poslednju i brzinski donela tortu iz kuhinje na trpezarijski sto, pred dedu, požurujući ga da zamisli želju i dune jako, najjače.
Prošle godine sam mu za rođendan poklonila crtež na kome je bila nacrtana zemaljska kugla, onako kao na atlasu iz geografije. Kada sam ga pitala šta želi za rođendan, rekao je da mu ne treba ništa - samo mir, što je bila aluzija na naše česte svađe i prepirke. Iako nije hteo da odustane od tog odgovora, ja nisam htela da se predam. Naravno, ne zna se ko je od nas dvoje bio uporniji i tvrdoglaviji. Razmišljala sam tako par dana, a onda mi je na pamet palo nešto genijalno. Na ruskom jeziku, koji je moj deda nekada perfektno govorio i kog se tada, i dalje jako dobro sećao, 'мир' znači svet. Odmah sam otišla u svoju sobu, uzela papir, makaze, olovke i prionula na posao. Papir je bio savijen na pola, kao čestitka i u unutrašnjem delu je bila nacrtana zemaljska kugla, a na spoljašnjem delu je bilo izrezano srce, tako da se kroz srce video dobar deo tog, jelte, sveta.
I tako sam ja mom dedi, za njegov 75. rođendan poklonila svet.
Ove godine, 52 dana pre dedinog rođendana, neko drugi, u čijim rukama su konci naših života i neke druge makaze, presekao je jednu sivu, dugačku nit i poklonio je mom dedi mir.