Još od malena sam želela da imam mačku i večito  sam sa ulice dovlačila mačiće i molila moje da ih zadržim. I tako je celo moje detinjstvo prošlo u nadi da ću ipak uspeti da izboksujem da bar jedno mače ostane. Naravno da se to nikada nije ostvarilo zbog onog čuvenog 'živimo u stanu' u paketu sa 'da li si ti normalna, imaš li bar dva grama mozga?' i tome slično. Kako sada živim sa cimerkom, udomile smo jednu macu koju smo nazvale Pinja, i ja zapravo tek sada shvatam kolika je to odgovornost i obaveza brinuti o jednom tako malom i nestašnom stvorenju. Pre neki dan sam shvatila da sam zapravo htela da imam mačku da bi mogle zajedno da forever alone-ujemo, a ispostavilo se da moram da izigravam roditelja. Da ne pominjem i one male čari poput toga što se svakodnevno saplićem o sopstvene minđuše koje ona nekako uvek uspe da iskopa iz moje kutije za nakit. Počinjem da se brinem da nešto nije u redu sa mnom jer je Pinja danas odnekud iščačkala moju, davno izgubljenu, omiljenu minđušu, a ja sam joj se obradovala više nego rođenom ocu kad me čeka na aerodromu. Granule i posip su gde god da se okrenem i ma koliko se ja trudila da ih ograničim - posip na kupatilo a granule na kuhinju - to je apsolutno neizvodljivo.
Kad rekoh granule, moram da pohvalim to divno stvorenje koje nije razmaženo i koje ne pravi problem ni kad joj serviram poparu. Jebiga, i u dobru i u zlu, kad se ima - ima se, kad se nema - delimo i poslednji zalogaj.
A pametna je, uvek me na'vata kada sam u nekom komatoznom stanju ili kada nisam u stanju da racionalno razmišljam. Evo na primer jednog jutra, i to baš kad smo imale goste (kako ona zna kad treba da se pokaže!), mačka je bila toliko naporna da sam ja, kako se Milana ne bi istraumirala, mrtva mamurna ustala, i pošto nisam mogla da nađem njenu hranu, a želela sam da je smesta ućutkam i vratim se što pre nazad u krevet, dala joj POLI parizer. Pa da, pišaj po sirotinji.
Sve u svemu - mačka jede više od mene i moje cimerke zajedno.
A kad smo kod cimerke... Da znate samo kakve su to bile muke dok Nina nije prihvatila našeg novog ljubimca. Nema šta za nju nije rekla - i da je klempava, i buljava, i da ima šugu, i da joj je kriv rep, a i ono što Nina prosto nije mogla da preboli - mačka je žensko, a Nina je htela da mačka bude MUŽAK. (Skraćenica moje babe od reči MUŽJAK prim.aut.) Ali, prošli smo i tu fazu i Pinja se u Nininim očima transformisala iz ružnog pačeta u labuda tako da sad muku mučimo i prepiremo se oko toga koja je više voli. Kaže Nina da smo mi sada porodica... Sto mu gromova - postala sam majka! I Nina bi sad da bude majka, al ne može, ne odričem se ja materinstva tek tako! 
Zapravo, za model imam svog oca, koji besprekorno igra ulogu majke tako što svaki put kad napravim neku, neviđenu i samo meni svojstvenu glupost, on kaže 'Koga sam ja rodio...' a akcenat stavi na JA, i onako majstorski doda svome glasu blagu notu razočaranja. Šta će čovek, zalomi se u životu ponekad i ovakva ćerka kao što sam ja. :)
A znate šta je bio apsolutni hit? Kako je mačka počela da me užasno iritira, u više navrata sam bila u iskušenju da je išutiram (naravno, ne bukvalno) na ulicu. Čak šta više, u jednom trenutku sam bila sigurna da ću to i da uradim kada sam shvatila da je uspela da se uvuče u lavor sa čistim stvarima koje je trebalo opeglati i tu obavila nuždu. Dakle, stvarno, zar nije mogla bar u prljav veš da se uvuče? Kad ono međutim... Od svih stvari koje su se tu zadesile ona se, da prostite, posrala ni manje ni više nego po majici mog bivšeg. I to se govance zakačilo baš tamo gde se on potpisao, pošto je majicu iscrtao on, napisavši na njoj ime svog tadašnjeg benda. Oduševila sam se i shvatila da je Pinja zapravo jako pametna životinja  i da je prosto obožavam, tako da o 'šutiranju' na ulicu nije bilo govora. Tako mi je Pinja prirasla za srce, a ja sam svoju prošlost sa zadovoljstvom bacila u đubre.