tandara_mandara_droć

E, a sad ćemo da napišemo i jedan ljubavni članak (ili nešto što bi trebalo da liči na to) jer toga baš dugo nije bilo, pa da ne bude da zabušavam. 

Vidite, sve je tako užasno prosto, ali sam ja to svakako morala da iskomplikujem do te mere, da ni sama ne mogu da se snađem - kao i za sve ostalo u mom životu.

Činjenica je da ja već dve godine nemam ozbiljnu vezu. Svi oni koji su se provlačili povremeno, su i ostali samo na tom 'provlačenju' i to je to. Međutim, iako meni tako savršeno odgovara, mnogi su oko toga zdušno protestovali, što sam i pominjala ovde i ranije. Rodbina je totalno poludela i mislim da sam u decembru prošle godine bila razapeta na stubu srama u mislima svih prisutnih, jer nisam nikoga dovela za ruku i prikazala kao budućeg zeta - zamislite vi to, a VEĆ gazim dvadesetu. Tragedija. Ostaću usedelica. (Tome samo doprinosi i činjenica da sam tada svima pričala o mački koju sam udomila).

Ipak, vrhunac je bio kada su mi na to, što nemam nikoga, odgovorili nešto u stilu kiselog grožđa, tipa - pa i ne treba ti, ti kad budeš htela, naći ćeš ga. 

Ja se jako izvinjavam, ali ja ništa nisam izgubila, tako da nemam šta da nalazim.

Ipak, nisam htela o tome da pišem. Htela sam da kažem da sam konačno Njojzi i tetki priznala da nisam ni sa kim. Da se ispravim - rekla sam im da sam raskinula sa dečkom. 

Tako da sam od sad opet u kategoriji SINGLE ONES. ;)

P.S. Mrzim bilo kakvu vrstu kategorizacije i smatram da je mene teško staviti u neki određeni koš i nalepiti mi etiketu, ali sam se samo nadovezala na jedan od mojih prethodnih tekstova u kojima sam napisala kako sam tada, na jednoj svirci, bila najsrećnija devojka na svetu (u gorepomenutoj kategoriji).

Obrazloženje ZAŠTO su one, za ime sveta, mislile da sam ja u vezi, je da sam morala to da im kažem, jer kad god sam bila kod njih, gde god da sam odande išla, ja sam kasnila. Nije da se ja ne setim da krenem na vreme, ali ceo taj proces mog polaženja od njih traje najmanje pola sata. Ja uredno ustanem od kuhinjskog stola pet minuta pre nego što treba da krenem i tu već počinju pozdravljanja, grljenje, ljubljenje i ono čuveno - 'Kada ćeš nam doći ponovo?' iako se još nisam ni obula. Onda ide deo u kome Njojza pokušava da mi spakuje pola njihovog frižidera - bombardujući me pitanjima tipa da li imam kod kuće jabuke, je l'hoću da mi spakuje pomorandže, a da ponesem malo mesa i krompira?! To naše natezanje (šta hoću, šta neću, a zašto neću, je l' neću baš ni malkice?) traje jaaako dugo. Za sve to vreme ja se obuvam i oblačim - što uvek bude propraćeno tetkinim komentarima kako se nisam lepo obukla, kako će mi biti hladno, kako moram da se bolje čuvam i navaljivanje da mi daju neki džemper ili sestrinu jaknu. Opet se svi pozdravljamo i taman kad krenem ka ulaznim vratima Njojza se baš tad priseti da mi nije spakovala nešto, tipa rolat od višanja. Tetka i ja odlazimo u hodnik, ja zovem lift a Njojza dotrčava sa rolatom i ljutim papričicama - 'Znam ja da ti voliš ljuto' govori, namigujući mi. Nemam izbora i pokušavam da u već pretrpanu torbu ubacim i ove novitete. Jednom su mi čak dale i ceger da može sve da mi stane, ali tad sam sa sobom morala da nosim i punu kofu turšije. (Ne pitajte ništa, kada me je Njojza pitala da mi spakuje malo, ja sam se prešla i rekla da može, ni ne pomišljjući da njeno 'malo' znači 'kofa od 3kg') Kad stigne lift, dok ja držim otvorena vrata dogovaramo se bar još 5 minuta kada ćemo se čuti, kada ću ponovo da dođem, opet me svi ljube i napokon ulazim u lift, vrata se zatvaraju i mogu zvanično da kažem da sam krenula. Kako izađem iz lifta, tako shvatam da treba da budem u gradu za 5 minuta, ili je trebalo da sam već uveliko stigla na dogovoreno mesto.

E, a sva ta ujdurma izostane onda kada kažem da idem da se nađem sa dečkom - jer Njojza kaže da nije u redu da me 'mladić' čeka. Zato sam ja njima još od kulina Bana rekla kako sam u vezi i kako je vreme prolazilo, to je jelte bivalo sve ozbiljnije jer bih ja kad god me pitaju da li smo i dalje zajedno, potvrđivala. Na kraju sam ja totalno zaboravila i KADA sam im rekla za njega, tako da ne znam ni kad nam je godišnjica i da li je toliko vremena uopšte prošlo. A najgore od svega je to što se ja čak ne sećam ni kako se moj 'dečko' zove, ni koje je godište, ni da li studira - a kamoli šta studira. Kada me je Njojza pitala da li je on beše plav ili crn, na šta ja nisam umela da odgovorim, shvatila sam da više stvarno nema smisla i saopštila sam im kako više nismo zajedno. Naravno da su me pitale šta se dogodilo i šta ću (proklinjući svoju glupost i to što sam sebi natovarila na kičmu još laži koje treba smisliti) rekoh da smo raskinuli zbog njegove ljubomore, zbog toga što je počeo da me guši i što nije imao razumevanja prema mojim drugim obavezama. I tako sam ja mlela o tome dobrih desetak minuta i toliko sam se uživela, da umalo nisam briznula u plač. One su odma' stale na moju stranu, nema šta za njega nisu rekle, znači kako su ga nagrdile, majko mila, meni ga je toliko bilo žao, da mi je prošlo kroz glavu da mu se možda opet vratim. A onda sam se setila da je on fiktivna ličnost i da je to nemoguće. E jebiga.

A sve to me je navelo da se setim scene gde je mene Momčilo jednom prilikom pitao, pošto sam jedinica, da li sam kao dete imala imaginarne prijatelje. E pa, dragi moj, nisam imala imaginarne prijatelje, ali sada imam imaginarne ljubavi i možda ću dostići jednog dana i level pro, pa će mi i muž i deca biti samo plod mašte, jer najozbiljnije, ja sebe nikad ne bih oženila. 

Znate šta mi nije jasno? Prošle godine su maturantkinje naše škole u ovo neko vreme dolazile na nastavu samo sa tanušnom fasciklom i termosom za kafu, a ja sam moju torbu od juče mogla da pozajmim Raskoljnikovu da sa njom ubije babu - i to na keca, jer je u njoj bila podeblja knjiga iz filozofije, rokovnik, ruski rečnik, ZLOČIN I KAZNA i OPREMA ZA FIZIČKO - iz fazona skolioza u najavi. Kežual.

Elem, opšte je poznata činjenica da je Vilaret Milica osoba kojoj je ravno sve do Kosova, i to smo ustanovili još u junu prošle godine kada smo se svi kolektivno tresli od nervoze i panike jer je trebalo da za nedelju dana dobijemo još 13 ocena i odgovaramo za dvojku iz fizike, a ona je mrtva 'ladna uvukla dim, i prokomentarisala 'iiiima vremena'. E pa, ta ista Milica je pre neki dan izjavila kako VREMENA NEMA i mislim da je tada svima postalo jasno koliko je sati. To rezultira time što Sofija i ja već drugi put u poslednja tri dana učimo zajedno po ceo dan, najmanje tri različita predmeta. Evo da vidite kako to izgleda.

Obično je mesto na kome učimo neki kafić u koji sednemo, naručimo produženi espreso sa mlekom i tursku kafu (230 din.) i sedimo tu narednih pet sati, dok nas za to vreme konobari mrze pogledom, ali se mi ne damo zbuniti i pravimo se lude i zadubljene u fiziku/istoriju/ustav/muzičko/filozofiju/sve šta vam padne na pamet.

Danas smo sele u 'el Gato' nešto pre 14h i učile istoriju neka dva sata za koje smo uspele da toliko ispljujemo celokupan sistem naše države nekih šest vekova u nazad, dok smo paralelno pokušavale da nađemo smisao u opštem besmislu ponašanja bitnih ličnosti u našoj državi u periodu koji sada učimo (od 1918. do 1930. i neke godine). Mogu da zamislim na šta je to ličilo kada se u sred naše priče u konverzaciju ubacio čovek koji je sedeo za stolom pored, sa odgovorm na naše retoričko pitanje - koje su se sve stranke ujedinile u jugoslovensku radikalnu zajednicu. Kad se već našao u priči, objasnio nam je još neke stvari i bacio komentar kako je ustanovio da smo jako pametne jer puno toga znamo i kako nas dobro uče u 'toj Petoj gimnaziji'. To je bio highlight dana. Čovek je popio svoje pivo i otišao, a mi smo završile istoriju i bacile se na muzičko koje obe sutra treba da odgovaramo. To isto muzičko iz kojeg ima da se nauči sve ukupno DVA IPO LISTA, ispisana Aleksandrinim ogromnim slovima i još većim razmacima, mi smo učile narednih šest sati. Kao deca debili. Klavirska dela, klavirski koncerti, klavirske minijature, simfonijske slike, simfonijske poeme, kamerna dela, orkestarska dela, solo pesme, preludijumi, scenska dela, vokalna dela, nervi slom čovek da dobije. Za prva četiri sata smo uspele da napravimo toliko lapsusa, da bih se osećala loše kada bih morala da izaberem favorita. 'Maja i slavuj' smo preimenovale u 'Maja i PČELA', Edvard Grig je komponovao KLAVIJATURE (skraćenica za klavirske minijature', Trorogi šešir je postao TRONOGI, 'Muzika za popodne jednog fauna' je postala najnovija verzija pod nazivom NEDELJNO POPODNE JEDNOG FAUNA. Lea Kiš je postala faun (iako cenim da nema blage ni šta je to), a Klod Debisi se prevrnuo u grobu i to dva puta, jer smo na sve to umesto gudačkog kvarteta rekle KLAVIRSKI TRIO. A ne možete ni da zamislite kakva je zbrka nastala kod kompozitora koji pripadaju španskoj nacionalnoj školi. Enrike Granados i Manuel de Falja su mešani sa Migelom i Huanom, a 'Don Pedrove marionete' su mu nekako postale ljubavnice, samo je negde falilo da ubacimo babu njegove maćehe koja je njegov nerođeni sin sa pokojnom Floresitom i to bi bio vrhunac.

Na kraju svega smo zaključile da bi trebalo da se svi ti kompozitori iskopaju i prebiju. 

Sofija je upravo izašla iz mog stana (pošto smo se tu preselile u nekom trenutku, jer više nije imalo smisla sedeti u kafiću i lupetati kojekakve gluposti i permutovati Feketić i Farkašić), a ja sam ostala da naučim i fiziku za koju je drugarica iz odeljenja,Marija, izjavila da joj, kada čita to što trenutno učimo, sve deluje kao da čita spise iz Drugog svetskog rata na japanskom. Ne znam samo kako planiram da to izvedem jer mi se mozak isključio totalno što se dalo primetiti kada je Nina ušla u kuhinju kod mene i Sof da podgreje svoju čorbu od povrća (koju je u enormnim količinama još pre šest meseci skuvala i stavila u zamrzivač i još uvek nije potrošila sve zalihe), a ja sam izjavila, iako me niko ništa nije pitao, da je bundeva tikva. Smejala sam se svojoj 'provali' nekih pola sata, a onda shvatila da bundeva zapravo i jeste tikva. Bravo Jelena IMBECILU.

Pa ja ne mogu ovaj život.