tandara_mandara_droć

Danas moja Jovana postaje punoletna. Za one koji ne znaju, Jovana je osoba koja vec godinama besprekorno igra ulogu mog najboljeg prijatelja. Upoznale smo se pre nekih 12 godina kada smo obe krenule u prvi razred osnovne skole. Nase upoznavanje je izgledalo tako sto smo se jos prve nedelje posvadjale. Ne bas na krv i noz, ali verujte mi na rec, nije bilo ni malo naivno. Ipak, spletom cudnih okolnosti smo se pomirile i postale jako dobre drugarice. Zamislite samo, dve mrsavice, vecito ruku pod ruku, a ne zna se koja je blesavija ili brbljivija! Bez obzira na sve sta se izdesavalo, mi smo pregurale tih osam godina osnovne skole sa svega par turbulencija, i iznele nase prijateljstvo iz svog tog haosa kao predivan trofej, koji je za mene najsvetlija uspomena na taj period.

Iako je Jovana tacno osam meseci mladja, mnogo puta je pokazala da ume sa bude itekako zrelija i odgovornija od mene, mnogo puta mi je pomogla iako sam se nalazila u situacijama koje ona nije mogla ni da zamisli a kamoli dozivi, uvek je imala sta da kaze, uvek je znala kako da me utesi. I ona je bila jedina osoba za koju sam mogla, a mogu i danas da garantujem, da cemo celog zivota biti u kontaktu. 

Nas prvi izazov je bio srednja skola. Ja, lujka pogubljena u vremenu i prostoru, koja nije znala (a ne zna ni sad) sta ce sa svojim zivotom, upisala sam gimnaziju ne bih li kupila sebi jos 4 godine vremena, a Jovana, je odlucila da ipak krene u nekom malo odredjenijem pravcu, i upisala je pravno-poslovnu skolu. Iskreno, iako sam negde u dubini znala da nas ne moze tek tako da rastavi to sto necemo biti u istoj skoli, isprva sam se plasila kako cemo se nas dve uskladiti, svaka u novoj, drugacijoj sredini , kako ce sve to izgledati, da li ce moci da funkcionise?

Ispostavilo se da funkcionise sjajno. Istina, od kada smo u srednjoj skoli, ne vidjamo se i ne cujemo se svaki dan, ali svaki put kada se to desi, ja imam utisak kao da smo samo dan pre toga popile poslednju kafu. To tako funkcionise vec tri godine i upravo zbog toga sam se jako uplasila znog toga kako sam se osecala kada je Jovana bila nedelju dana na maturskoj ekskurziji. Iako to nije bio prvi put da ona negde putuje i iako smo i ranije bile odvojene i na vise od dva meseca, ja sam se tih nedelju dana bez nje osecala izgubljeno. Nisam znala gde cu i sta cu sa sobom, sta treba a sta ne treba da radim... Ocajnicki mi je bio potreban njen savet. Da li je to zbog toga sto sam se ja jako promenila u poslednje vreme i postala znatno osecajnija i ranjivija, ili zato sto se pojavio neko zbog koga sam mozda spremna da se odreknem uspomena iz proslosti i ponovo se zaljubim posle skoro godinu dana, ne znam. Znam samo da nisam mogla da docekam da je vidim i da se ispricamo. To je bio trenutak kada sam ja konacno postala svesna da je ona nesto jako posebno u mom zivotu i da bi mi bilo i vise nego tesko da je izgubim.

Iz gomile nezaboravnih trenutaka koje smo provele zajedno izdvojila bih za ovu priliku njenu prvu, na jedvite jade prezaljenu, zabranjenu ljubav, moje histerisanje preko telefona da mora da dodje odma' i glumatanje 'kako me je decko prevario i ostavio' svaki put kad je trebalo da se izvuce sa nekog izlaska, (a ironija je u tome sto je mene moj tadasnji decko zaista prevario - ali sam ostavila ja njega xD), zatim, nikada necu zaboraviti nas izlazak vece pre nego sto sam ja ovog leta otisla u Spaniju (kada smo se ismejale jer je ispalo da je Vujovic psihopata, pokusale da prosvercujemo tekilu na splav, izdjuskale se kao blesave, slikale se sa crncem, presle peske Stari Savski most i cekale zajedno prvu jutarnju 56icu..) I izdvojila bih njeno kasnjenje i iako cu to vremenom zaboraviti, moram da naglasim jer trenutno ide u prilog tome koliko je zapravo volim, kada sam je po kisi i vetru cekala kod konja vise od pola sata. :) Ali kasnjenje je Jovanino drugo ime i ide uz nju sasvim normalno i prirodno, samo se treba navici da ako se negde sa njom nalazi na primer u 20h, tek tada treba krenuti. I to laganim hodom, jer cete je u suprotnom ipak cekati. :D

 Salim se naravno, ume ona da bude i odgovorna i tacna, samo kad hoce. A ume i da vas iznenadi i donese vam u ponoc, na vas rodjendan tortu i kupi vam knjigu u kojoj cete se pronaci, knjigu koja govori o dvoje ljudi izmedju kojih postoji neverovatna strast ali koji nikako da zavrse zajedno jer se uvek nesto izjalovi, jer zna da ce vas to jako potsetiti na nekog jako dragog. I evo sad zna, da je to najlepsi poklon koji sam ikada dobila!

Jovana je bila tu za mene i prosla sa mnom sve kroz sta sam ja prosla, uvek je bila moja podrska i potpora, bila je glas razuma koji je umesto mene prosudjivao kada treba reci ne, kada treba nastaviti, kada je dosta, kako se postaviti... Sigurna sam i mogu da se kladim u zivot svog oca, kao nesto trenutno meni najznacajnije i najdraze, da je sve sto sam joj ikada rekla u poverenju ostalo izmedju nas i nije procurelo ni u jednom trenutku, cak i onda kada smo se mozda oko necega sporeckale (mada se to nije nijednom desilo u proteklih par godina).

I vise je nego ocigledno i iskreno koliko je volim i koliko mi znaci i zato sam odlucila da ovo napisem ovako javno i uradim za nju nesto sto se niko drugi nije setio da uradi (bas kao sto je ona meni donela tortu). Neizmerno sam joj zahvalna na svemu sto je ikada ucinila za mene i za sve divne uspomene koje sam stekla zahvaljujuci nasem prijateljstvu. Ona je jedna predivna osoba koja kao deo mog zivota cini mene boljom i sigurnijom osobom i zato joj zelim srecno punoletstvo kao i svu mogucu srecu ovoga sveta. 

Presrecna sam sto je imam za prijatelja i ponosna sam na nju! 

Koliko je samo jucerasnji dan bio lep i ispunjen. Ali, mene je ipak sve vreme nesto jako tistilo. Nije bilo ni jedne njegove poruke i nijednog njegovog poziva, ni jednom nije pitao sta radim, kako sam i nije mi nijednom rekao njegovo cuveno 'Budi dobra i nemoj da pravis sranja'. Oh, nemojte pomisliti da on ne misli na mene, da me je zaboravio, da ga je mrzelo ili nesto tome slicno. On je bio ljut. I to s pravom.

Kazu da ljudi kada im je tesko, da li zato sto se osecaju bespomocno, ili sta vec, odbacuju od sebe bliske osobe ili ih jos jace vezuju za sebe. Izgleda da eto, ja vise imam sklonosti ka ovom prvom. Hm, zasto me to ne cudi?! Kako god, ja sam preksinoc opako zabrljala i on se naljutio, jer mislim da mu nije ni na kraj pameti da trpi gluposti, hirove i bubice jednog deteta koje je tako nonsalantno usetalo u njegov zivot (te isto tako nonsalantno moze i da iseta - ne bi se primetila neka razlika). Kako je, jelte, jutro uvek pametnije od veceri, jucerasnje jutro sam zapocela tako sto sam otvorila oci i sa prvim udahom, udahnula i krivicu i ona je ostala tu negde u mojim grudima da me ceo dan pritiska, gusi i ne da mi mira. Posto vise nisam arogantni skot, kakav sam nekad bila, odmah sam znala da ja treba da budem ta koja ce da nacini prvi korak i izvini se. Pitanje je bilo - kako to uraditi? Da, obicnom i normalnom coveku bi na pamet palo da uzme telefon i pozove ili pusti poruku ali ne, to se ne uklapa u moj stil - to je za mene klise. Dakle, trebalo je smisliti nesto dovoljno dobro, a ne samo preko one stvarcice prevaliti ,,e brate, izvini". E, tada je proradio moj cuveni talenat za stvaranje neverovatnih scenarija koji su ostvarivi iskljucivo u mojoj glavi. Htedoh reci teoriji, ali to nije adekvatan izraz jer sve to sto moj devijantni um smisli zvuci neverovatno glupo i besmisleno cim se izgovori naglas.

Evo o cemu se radi - znala sam da ce se on sinoc pojaviti u jednom klubu gde ce nastupati jedna njegova jako dobra drugarica. Prvi problem je bio taj sto ja svake subote RADIM od 20h do 02h. A drugi problem je bio taj sto nisam znala KADA ce tacno on biti tamo, tako da je bilo pod velikim znakom pitanja to da li cu ga uopste sresti. Koliko god sve to bilo nerealno, neizvodljivo i preko svake mere glupo i debilno, ja sam znala da to moram i da cu to da uradim. Po svaku cenu. Ostala bez baksisa ili cak celog posla - tako je minorno. Ocigledno je i onaj, u cijim su rukama konci mog zivota, takodje zeleo da se to obistini, medjutim, nije propustio priliku da mi ipak malo zabiberi - kao sto uvek radi. Cisto da ne bude dosadno.

I tako pocinje najneverovatniji scenario IKADA, scenario kakvog nema ni u najlosijim komedijama. Otisla sam na posao i objavila da ja prosto MORAM da odleprsam negde oko ponoci, inace ce se carolija razbiti. U prilog mi je islo to sto gazda nije bio tu, kao i to sto nisam radila sama, vec je tu bila i jedna nova devojka, koja se vec prilicno dobro snalazi i koja je mogla poslednjih sat-dva da izgura i bez mene. Igrom slucaja (ma da li?) sam upoznala svoje, nadam se, buduce kolege (ako Boze zdravlja upisem prava) i nagovorila ih da krenu sa mnom, za slucaj da moj dragi ne bude tamo. Nisu mogli da veruju kada sam im ispricala celu pricu, mislili su da izmisljam, ali nije mi bilo vazno. I tako sam ja krenula oko ponoci kuci i imala sam pola sata da se spremim jer je trebalo u 00:40 da se nadjemo ni manje ni vise nego kod pravnog. Privodila sam pripreme kraju kada je pozvonio telefon koji se punio u kupatilu na ves masini. Dotrcala sam i usplahireno uzela telefon koji mi je iskliznuo iz ruke i pao pravo u wc solju. Dve sekunde sam stajala okamenjena ne verujuci sta se desava. Mozak je groznicavo radio nenormalnom brzinom i prevrtao po glavi kako ja nemam broj tih likova, kao ni drugi telefon, kako me nece cekati jer ce misliti da sam ih ispalila, kako necu videti onog koga moram da vidim, kako je sve propalo. Izvadila sam telefon, izvukla samo karticu, zgrabila jaknu, kljuc i pare i izletela iz stana. Trcala sam u stiklama, proklinjala svoju sudbinu i razmisljala da ako se prospem, tu na minut od pravnog ima da se pokupim i vratim kuci, legnem u krevet, pokrijem preko glave i nadam se da cu se u nekom trenutku probuditi jer ovo ne moze biti stvarno, ovo mora da je samo ruzan san. Dotrcavam bez daha do cilja gde mojih buducih kolega nema. Bespomocno cupkam u nadi da ce se oni ipak od nekud pojaviti. I pojavljuju se. Masu mi iz taksija da dodjem. Ulazim u kola i odlazimo u Tube. 

Guram se kroz masu unezverenih i pijanih ljudi, muzika je preglasna i mesa se sa teskim i ubrzanim otkucajima mog srca koje bije toliko glasno da ga zapravo cujem, zuji mi u usima, ne mogu da disem, koraci su mi nesigurni, izgubljena totalno, ne mogu da ga nadjem. Vec pravim drugi krug kada ga konacno pronalazim, hvatam ga za ruku, on se okrece prilicno iznenadjen a ja mu, snebivajuci se, saopstavam da sam dosla da mu se izvinim.. Ljubi me i uvlaci u svoj zagrljaj i konacno mi se razvezuje cvor u stomaku. Grlim i ja njega i obecavam u sebi da cu biti dobra i da vise necu da pravim sranja...