Pismeni iz matematike je događaj koji se ponavlja po 4 puta godišnje, već sedam godina mog nesrećnog školovanja, i evo, dogurala sam nekako i do finalne, osme godine, kada će taj mali ritual konačno da se završi jednom za svagda. Pa, kad se konačno i tome bliži kraj, nema smisla ne ovekovečiti taj magični trenutak i euforiju koja me uhvati pred isti. Taj famozni događaj je bio zakazan za ovu nedelju. Da napomenemo apsolutno odsustvo bilo kakve radne navike u mom životu po tom pitanju, i onda će biti logično zašto ja svaki pismeni počnem da spremam 12h pre istog. Evo kako je to izgledalo.
Kao i uvek, i ovog puta se zalomilo da je pismeni one nedelje kada smo pre podnevna smena, ili bolje da to formulišem kao - one nedelje kada ja zamenim dan za noć i kada sam apsolutno nesposobna da funkcionišem kako treba. (Osim ako se prethodno ne postaram da mi se promeni sastav krvi i to tako što će 80% činiti kofein. Pomenula bih i nikotin, ali to bi onda napravilo preveliku zbrku sa procentima i ja bih do kraja teksta pokušavala da svedem računicu a vi biste se uspavali i pre nego što stignem do pola).
Elem, dan pred pismeni sam se ja zakucala u krevet čim sam došla iz škole i ustala u 21h uveče. A da se razumemo, plan je bio da me cimerka probudi u 17h da počnem da učim. Ali, nije Nina kriva. Nina me je budila, u početku nežno, onako kako svi volimo da nas neko budi, ali kako nije bilo 'leba od toga, počela je da me vuče, gura, udara, skače po meni, dernja se, itd. Izgleda da nije bilo 'leba ni od toga i devojka je odustala i otišla negde svojim poslom. A ja sam se u nekom trenutku probudila u mrklom mraku, slepljenih sočiva (hoću-li-se-ikada-setiti-da-ih-skinem-pre-nego-što-legnem-da-ODREMAM?!?), i totalno pogubljena, ne znajući ni koji je dan, a tek koliko je sati.
Trebalo mi je nekih sat vremena da se presaberem, odem pod tuš, napravim sebi kafu i pokušam da stvorim nazovi 'radnu' atmosferu u sveopštoj centrifugi brda i brda stvari od onoga što se usuđujem da nazovem 'mojom sobom'.
Zaključila sam da najveći deo mog 'učenja' ode na sistematizaciju i plan rada, a do samog učenja u većini slučajeva, pravo da vam kažem, ni ne stignem. Tako prolazi večnost dok ja gledam ne U, već KROZ spisak oblasti i zadataka koji dolaze u obzir da se pojave na pismenom, do kog uzgred budi rečeno ima još 6h. A ja nisam ni počela. Odlično sam to uradila, kao i uvek, uostalom.
I eto, tako ja poslednjih 6h, provodim ponašajući se kao da imam bipolarni afektivni poremećaj - čas manično radim zadatke, sva euforična i usredsređena, čas sam u najdubljoj depresiji, palim jednu cigaretu za drugom i ne prestajem da razmišljam o tome kako ništa ne znam i kako nikada neću naučiti i naravno, kruna svega - KOJI ĆE MI TO U ŽIVOTU?
Onda se ipak malo saberem, i tako sve u krug dok ne primetim da je svanulo i da treba da krenem u školu.
U školi vlada sveopšte rasulo, svi vučemo sa sobom zbirke, iako zdušno protestujemo kako nemamo tu naviku i kako su nam teške da ih nosimo na redovne časove, kada nam to traži profesorka. Nazovimo to 'vanrednom situacijom'.
Pre matematike je odmor od 10min i naša standardna odeljenska ekipa za puš-pauzu je na svojoj poziciji, ispred škole. Jako je zanimljivo da je naša 'pozicija' uslovljena kretanjem Sunca, sa kojim se i nas najmanje 10 uredno pomera, sve dalje i dalje od škole. Ako tako nastavimo, kontam da ćemo do maja stići i do pravnog fakulteta. Taman kad smo se svi poređali, kako Sof kaže - kao lemuri, i taman kada je rešena agonija ko kome pravi hladovinu svojom senkom, Sunce je zašlo za oblake.
Izem ti ja ovaj život.
Znate onu poveću trafiku na Slaviji, odma' pored parking servisa? E, tu radi moja prijateljica Ivana i ima da podnesem zahtev da nam se info stan umanji, jer ja trećinu svog dana provedem tamo i pravim njoj društvo. Sedim ja tako unutra i pijuckam kafu, nescafe 3 u 1 (i to STRONG, da se razumemo), kad ulazi neka žena i razgleda pića. Kad odjednom pita ona kakav je taj vinjak što imaju. Ivana, mutava, kakvu je Bog dade, ćuti, a ja mrtva 'ladna, da izvadim stvar, kažem 'odličan!'. Gleda žena u mene i videvši malo stvorenje koje izgleda kao da ima ne više od 13 godina, komentariše 'A da nisi ti malo mala za vinjak?' Kažem ja da sam konobarica i da baš taj vinjak kod nas ide k'o lud. Uzima žena vinjak na keca, ni ne pita pošto je, iako je vinjak golo go*no. Al' nema veze. E sad, pošto je piće bilo za muške, pita ona mene šta da kupi devojkama, kaže, hoće nešto slatko, na primer Milka bombonjericu. Videla ja rafaelo košta 715 đunti, i da je dooosta skuplji od Milke, i krenula da je ubeđujem kako je Milka bez veze i kako treba da uzme rafaelo, jer 'ko još to ne voli?' I tako žena izađe sa vinjakom i rafaelom, bez problema, a ja sam se zapitala da li je ugostiteljski poziv moje pravo zanimanje, il' da pređem u trgovce, al' reko' neću da vadim devojci 'leb iz usta i kradem joj posao. A i bakšiš je ipak bakšiš - konobari će me razumeti.
Kako vreme leti kad se ludo zabavljaš, za čas se Ivani završila smena i došao je naš drug Miloš i svi zajedno smo otišli u tržni centar, da trošimo pare (koje nemamo). Znate, kad sam bila mala, moji nikada nisu hteli da mi kupe balon napunjen helijumom. I tako sam se ja, matora kobila, setila sad, sa skoro 19 godina, da kupim baš jedan takav balon. Ako me se Ivana i Miloš nisu odrekli tada, dok sam ja sa blentavim osmehom vukljala balon za sobom, a prolaznici nas gledali kao decu sa posebnim potrebama, verujte mi, nikad neće. Da izvadim stvari, kupila sam nam svima sladoled u karibiku. Još od malena sam skontala kako funkcioniše taj mehanizam manipulacije i potkupljivanja, verujte, morala sam, inače danas niko ne bi hteo sa mnom da se druži. Oh, well..
U stvari, družio bi se moj Nemanja, Vidite, on me je zvao da odemo zajedno do G.O.G.B.-a i produžimo njegovom dedi člansku kartu. Ko ne zna šta je G.O.G.B. nek' pročita blog 'Ko će da me skine sa lustera?' mrzi me sad da objašnjavam, a i hladno mi je (ali mojom trenutnom lokacijom ćemo se baviti nešto kasnije, ne menjajte kanal). Elem, dobro je da članska karta mora da se obnavlja jednom godišnje, jer da je češće, Nemanju i mene ne bi hteli da puste ni da uđemo. Ovako, bez obzira što tamo svaki put napravimo sranje, oni to za godinu dana zaborave. Valjda. Ulazimo Nemanja i ja, kad tamo svi gluvi. Ko bi rekao? A, da, to je društvo gluvih. Ups. Već sa vrata urlamo i valjamo se od smeha jer znamo da nas niko ne čuje. Cilj nam je da nekako nađemo Radovana, da nam produži dedinu člansku kartu, pa da možemo da palimo. Našli mi Radovana i Nemanja mu se dernja pokušavajući da mu objasni čija je kartica. Posle osmog puta Radovan je uspeo da načuje da je u pitanju deda i postavio je pitanje da li je deda živ. Ne, deda je umro, pa mu produžujemo člansku kartu za klub gluvih, da bi ga sa time sahranili. Pa naravno da je živ!!! Eeeee Radovane, Radovane, zemlja ti se radovala... U svakom slučaju, uzeo Radovan da piše neku priznanicu, a slova, k'o rode, vide se čak i iz Pinosave. Kažem ja Nemanji 'Pa mater mu blesavu, ako je gluv, nije slep!" Gotovo. Nemanja i ja se držimo za stomak i istrčavamo napolje dok nas neko nije polio benzinom i spalio.
Sledeća scena, sedimo Nemanja i ja u kafiću i pridružuje nam se njegova ambiciozna, lepša polovina Jovana. Igrom slučaja Jovana ima neki spejs šatl od telefona a igrom tog istog slučaja meni i Nemanji je jako dosadno u životu i odlučujemo da malo podignemo atmosferu. Taj isti telefon može da upravlja klimom, koja se, oh kakva zgodnost, nalazi tačno iznad mene. Nemanja spušta temperaturu sa 30 stepeni na 20 i namešta krilca, da duvaju pravo meni za vrat. Dolazi konobarica da pita Jovanu šta će da pije, a meni kosa leti kao da sam na kijametu (da je bilo snega zatrpalo bi me gore nego da sam u Feketiću, pa bi Vučić dolazio da me spašava. E, a kad već uplićemo politiku, žao mi što nisam izašla da glasam za (ŠMRC) Čedu - da gram bude gram, a ne 0.8, ali bez obzira, Čeda bi ga, i sa mojim glasom, ispušio, jer mu jedino to i ide od ruke - ako me razumete ;). Ja je molim da, ugasi to čudo ako Boga zna. Ona zbunjeno kaže kako će odma' to da sredi. Pošto je kafić na sprat, dok je ona otišla i vratila se, mi smo klimu ugasili. Ne, ne možete da zamislite njen izraz lica kada je videla da je klima ugašena i kad sam joj se ja najljubaznije zahvalila što je isključila klimu tako brzo. Ova se zbunila, nije znala šta da kaže, Nemanja i Jovana umalo nisu umrli od smeha, a ja 'ladna kao špricer, nisam prestajala da joj se zahvaljujem. Eto, to je mala, slatka dogodovština iz Џем cafe-a, u kom se isto nećemo pojavljivati, ako ne narednih godinu dana, onda barem dok se ne promeni konobarica.
Setim se ja, tako ponekad, i da imam kuću u kojoj uredno plaćam info stan (pitam se samo zašto i za čije babe zdravlje, al' ajde) i da me tamo čeka cimerica. Kaže da se zaljubila i da je jako srećna. Ja, hvala Bogu nikad tužnija, uvlačim je u zagrljaj i komentarišem kako smo sad, ona tako presrećna i ja tako ujebana, savršen primer za jing i jang. Ona kaže da nisam normalna, ali grli i ona mene. Dođe mi da umrem, al' nema veze. Ispratim ja tako nju iz kuće, da ode u život, a ja, pošto moj nemam, kao ni internet jer su komšije zaključale vajrles, mamu im hokštaplersku, uzimam ipad, kafu i cigare i palim na taš da klošarim i koristim besplatan telenor internet. Da, da, životne li ironije, koristim TELENOR internet, a pljujem po njima od kad koristim mt:s - što će reći, ceo život.
I tako sedim ja kao debil, i povremeno iscimam po nekog prolaznika sa cigarom za upaljač, jer sam ja moj zaboravila gajbi. Sedim ja kao debil, pišem ovo, odgovorim na poneku poruku na face-u, smrzavam se i nerviram što nemam svoj upaljač. I tako privedoh ja paklu kraju, kad sam shvatila da je upaljač u pakli. Zaista?! Mora da sam previdela da mi negde na krštenici piše da imam Daunov sindrom. Jebiga, dešava se, zar ne?
