Znate onu poveću trafiku na Slaviji, odma' pored parking servisa? E, tu radi moja prijateljica Ivana i ima da podnesem zahtev da nam se info stan umanji, jer ja trećinu svog dana provedem tamo i pravim njoj društvo. Sedim ja tako unutra i pijuckam kafu, nescafe 3 u 1 (i to STRONG, da se razumemo), kad ulazi neka žena i razgleda pića. Kad odjednom pita ona kakav je taj vinjak što imaju. Ivana, mutava, kakvu je Bog dade, ćuti, a ja mrtva 'ladna, da izvadim stvar, kažem 'odličan!'. Gleda žena u mene i videvši malo stvorenje koje izgleda kao da ima ne više od 13 godina, komentariše 'A da nisi ti malo mala za vinjak?' Kažem ja da sam konobarica i da baš taj vinjak kod nas ide k'o lud. Uzima žena vinjak na keca, ni ne pita pošto je, iako je vinjak golo go*no. Al' nema veze. E sad, pošto je piće bilo za muške, pita ona mene šta da kupi devojkama, kaže, hoće nešto slatko, na primer Milka bombonjericu. Videla ja rafaelo košta 715 đunti, i da je dooosta skuplji od Milke, i krenula da je ubeđujem kako je Milka bez veze i kako treba da uzme rafaelo, jer 'ko još to ne voli?' I tako žena izađe sa vinjakom i rafaelom, bez problema, a ja sam se zapitala da li je ugostiteljski poziv moje pravo zanimanje, il' da pređem u trgovce, al' reko' neću da vadim devojci 'leb iz usta i kradem joj posao. A i bakšiš je ipak bakšiš - konobari će me razumeti.
Kako vreme leti kad se ludo zabavljaš, za čas se Ivani završila smena i došao je naš drug Miloš i svi zajedno smo otišli u tržni centar, da trošimo pare (koje nemamo). Znate, kad sam bila mala, moji nikada nisu hteli da mi kupe balon napunjen helijumom. I tako sam se ja, matora kobila, setila sad, sa skoro 19 godina, da kupim baš jedan takav balon. Ako me se Ivana i Miloš nisu odrekli tada, dok sam ja sa blentavim osmehom vukljala balon za sobom, a prolaznici nas gledali kao decu sa posebnim potrebama, verujte mi, nikad neće. Da izvadim stvari, kupila sam nam svima sladoled u karibiku. Još od malena sam skontala kako funkcioniše taj mehanizam manipulacije i potkupljivanja, verujte, morala sam, inače danas niko ne bi hteo sa mnom da se druži. Oh, well..
U stvari, družio bi se moj Nemanja, Vidite, on me je zvao da odemo zajedno do G.O.G.B.-a i produžimo njegovom dedi člansku kartu. Ko ne zna šta je G.O.G.B. nek' pročita blog 'Ko će da me skine sa lustera?' mrzi me sad da objašnjavam, a i hladno mi je (ali mojom trenutnom lokacijom ćemo se baviti nešto kasnije, ne menjajte kanal). Elem, dobro je da članska karta mora da se obnavlja jednom godišnje, jer da je češće, Nemanju i mene ne bi hteli da puste ni da uđemo. Ovako, bez obzira što tamo svaki put napravimo sranje, oni to za godinu dana zaborave. Valjda. Ulazimo Nemanja i ja, kad tamo svi gluvi. Ko bi rekao? A, da, to je društvo gluvih. Ups. Već sa vrata urlamo i valjamo se od smeha jer znamo da nas niko ne čuje. Cilj nam je da nekako nađemo Radovana, da nam produži dedinu člansku kartu, pa da možemo da palimo. Našli mi Radovana i Nemanja mu se dernja pokušavajući da mu objasni čija je kartica. Posle osmog puta Radovan je uspeo da načuje da je u pitanju deda i postavio je pitanje da li je deda živ. Ne, deda je umro, pa mu produžujemo člansku kartu za klub gluvih, da bi ga sa time sahranili. Pa naravno da je živ!!! Eeeee Radovane, Radovane, zemlja ti se radovala... U svakom slučaju, uzeo Radovan da piše neku priznanicu, a slova, k'o rode, vide se čak i iz Pinosave. Kažem ja Nemanji 'Pa mater mu blesavu, ako je gluv, nije slep!" Gotovo. Nemanja i ja se držimo za stomak i istrčavamo napolje dok nas neko nije polio benzinom i spalio. 
Sledeća scena, sedimo Nemanja i ja u kafiću i pridružuje nam se njegova ambiciozna, lepša polovina Jovana. Igrom slučaja Jovana ima neki spejs šatl od telefona a igrom tog istog slučaja meni i Nemanji je jako dosadno u životu i odlučujemo da malo podignemo atmosferu. Taj isti telefon može da upravlja klimom, koja se, oh kakva zgodnost, nalazi tačno iznad mene. Nemanja spušta temperaturu sa 30 stepeni na 20 i namešta krilca, da duvaju pravo meni za vrat. Dolazi konobarica da pita Jovanu šta će da pije, a meni kosa leti kao da sam na kijametu (da je bilo snega zatrpalo bi me gore nego da sam u Feketiću, pa bi Vučić dolazio da me spašava. E, a kad već uplićemo politiku, žao mi što nisam izašla da glasam za (ŠMRC) Čedu - da gram bude gram, a ne 0.8, ali bez obzira, Čeda bi ga, i sa mojim glasom, ispušio, jer mu jedino to i ide od ruke - ako me razumete ;). Ja je molim da, ugasi to čudo ako Boga zna. Ona zbunjeno kaže kako će odma' to da sredi. Pošto je kafić na sprat, dok je ona otišla i vratila se, mi smo klimu ugasili. Ne, ne možete da zamislite njen izraz lica kada je videla da je klima ugašena i kad sam joj se ja najljubaznije zahvalila što je isključila klimu tako brzo. Ova se zbunila, nije znala šta da kaže, Nemanja i Jovana umalo nisu umrli od smeha, a ja 'ladna kao špricer, nisam prestajala da joj se zahvaljujem. Eto, to je mala, slatka dogodovština iz Џем cafe-a, u kom se isto nećemo pojavljivati, ako ne narednih godinu dana, onda barem dok se ne promeni konobarica.
Setim se ja, tako ponekad, i da imam kuću u kojoj uredno plaćam info stan (pitam se samo zašto i za čije babe zdravlje, al' ajde) i da me tamo čeka cimerica. Kaže da se zaljubila i da je jako srećna. Ja, hvala Bogu nikad tužnija, uvlačim je u zagrljaj i komentarišem kako smo sad, ona tako presrećna i ja tako ujebana, savršen primer za jing i jang. Ona kaže da nisam normalna, ali grli i ona mene. Dođe mi da umrem, al' nema veze. Ispratim ja tako nju iz kuće, da ode u život, a ja, pošto moj nemam, kao ni internet jer su komšije zaključale vajrles, mamu im hokštaplersku, uzimam ipad, kafu i cigare i palim na taš da klošarim i koristim besplatan telenor internet. Da, da, životne li ironije, koristim TELENOR internet, a pljujem po njima od kad koristim mt:s - što će reći, ceo život.
I tako sedim ja kao debil, i povremeno iscimam po nekog prolaznika sa cigarom za upaljač, jer sam ja moj zaboravila gajbi. Sedim ja kao debil, pišem ovo, odgovorim na poneku poruku na face-u, smrzavam se i nerviram što nemam svoj upaljač. I tako privedoh ja paklu kraju, kad sam shvatila da je upaljač u pakli. Zaista?! Mora da sam previdela da mi negde na krštenici piše da imam Daunov sindrom. Jebiga, dešava se, zar ne?