Zaustavljaju me u Knezu sa pitanjem kako održavam liniju u zimskom periodu. Gušim se od smeha, ali ipak uspevam u prolazu da dobacim kako je NE održavam. Moja linija se sama održava. Kako moje kiflice na stomaku ne idu u prilog tome, ipak počinjem da osećam grižu savesti i odlučujem se da neću da jedem i dok nesvesno kupujem cigare na trafici (iako sam rekla da prestajem), razmišljam o tome gde da ubijem pola sata, pošto su mi u banci rekli da dođem kasnije. Kako sam shvatila šta radim, tako je naišao novi nalet krivice kao i ideja da sam vreme mogla da provedem u knjižari, na primer. Ali, šta da se radi, stavljam paklicu u džep i krećem ka obližnjem kafiću. Stajala sam pred gomilom novina, pokušavajući da se setim koje beše pozadi imaju sudoku ili ukrštenicu, kad sam videla Lepotu i zdravlje (doduše novembarski broj). Kako časopis nisam čitala, pa, dooooobrih 6 meseci, ako ne i više, odlučujem se da ipak bacim pogled - kao nekadašnja verna čitateljka. Pijući tursku kafu i paleći jednu cigaretu za drugom, bila sam užasnuta time šta sam sve našla unutar tih korica i o kakvim sve glupostima i nebulozama ljudi pišu. Hit mi je bio deo gde nas upućuju kako treba da izgleda naš, ne orman, već, prostor za garderobu. Razmišljam se da Nini kažem kako je jako glupo od nas što iznajmljujemo dvosoban stan. To je nečuveno, stan treba da ima najmanje još jednu sobu - kao prostor za garderobu, i još jednu ostavu, al da bude mnooooogo veća od ove koju imamo. Ta naša ostava je smešna - u nju je stalo SAMO sve ono za šta nema mesta nigde drugde, počevši od pegle, usisivača, miksera, posipa za mačku, korpe za veš, sušilice za isti, preko neke stare lampe, gomile slika, do neke posude od 7 delova za koju i dalje NE ZNAM čemu služi i pokvarenog blendera (zahvaljujući kome se moj pokušaj da se hranim zdravo i napravim frape od banane, završio time što je banana bila apsolutno svuda, uključujući luster, tek oprane prozore, moju improvizovanu pidžamu i još svašta nešto). Elem, sastavni deo PROSTORA ZA GARDEROBU mora biti i STALAK ZA ŠALOVE (da, dobro ste pročitali). Zašto baš stalak za šalove? Pa zato što ,,zahvaljujući njemu vaši omiljeni aksesoari vam postaju lako dostupni i ne gužvaju se". Ne zajebavam se i ne karikiram, to je zaista bilo napisano. Da mi je znati samo zašto su meni šalovi u fioci nedostupni i od kad to vuna, molim vas, može da SE IZGUŽVA??? Izgleda da sam celog života živela u neznanju.
Sedim u kuhinji i gledam u vrata naše ostave, odakle me gleda crvenokosi gremlin (pošto je na vratima veliko ogledalo) i pišem Deda Mrazu (valjda nije kasno?) jedno podugačko pismo u kome ga potsećam na to kako sam bila dobra ove godine i kako bi bio veliki propust sa njegove strane kada bi dozvolio da nastavim da živim bez stalka za šalove. Molim ga da i Nini donese jedan isti takav, potpisujem se i stavljam pismo u kovertu u nameri da skoknem sutra pre škole na poštu i pošaljem ga pravo na Severni pol. Dok završavam cigaru, odlučujem da Nini izrecitujem zimsku poemu. - Ninaaaaa... Derem se iz kuhinje - hoćeš da čuješ "winter poem"? Presrećna što će napraviti pauzu u učenju (jer ipak studira na SinMiDuduk fakultetu), odgovara da hoće. Provirujem u njenu sobu i počinjem - SHIT, it's cold. The end. Vrištimo od smeha, a Nina ubacuje njeno čuveno 'Bezobrazna si'. Mačka nas zblanuto posmatra i ništa joj nije jasno....
Još od malena sam želela da imam mačku i večito sam sa ulice dovlačila mačiće i molila moje da ih zadržim. I tako je celo moje detinjstvo prošlo u nadi da ću ipak uspeti da izboksujem da bar jedno mače ostane. Naravno da se to nikada nije ostvarilo zbog onog čuvenog 'živimo u stanu' u paketu sa 'da li si ti normalna, imaš li bar dva grama mozga?' i tome slično. Kako sada živim sa cimerkom, udomile smo jednu macu koju smo nazvale Pinja, i ja zapravo tek sada shvatam kolika je to odgovornost i obaveza brinuti o jednom tako malom i nestašnom stvorenju. Pre neki dan sam shvatila da sam zapravo htela da imam mačku da bi mogle zajedno da forever alone-ujemo, a ispostavilo se da moram da izigravam roditelja. Da ne pominjem i one male čari poput toga što se svakodnevno saplićem o sopstvene minđuše koje ona nekako uvek uspe da iskopa iz moje kutije za nakit. Počinjem da se brinem da nešto nije u redu sa mnom jer je Pinja danas odnekud iščačkala moju, davno izgubljenu, omiljenu minđušu, a ja sam joj se obradovala više nego rođenom ocu kad me čeka na aerodromu. Granule i posip su gde god da se okrenem i ma koliko se ja trudila da ih ograničim - posip na kupatilo a granule na kuhinju - to je apsolutno neizvodljivo.
Kad rekoh granule, moram da pohvalim to divno stvorenje koje nije razmaženo i koje ne pravi problem ni kad joj serviram poparu. Jebiga, i u dobru i u zlu, kad se ima - ima se, kad se nema - delimo i poslednji zalogaj.
A pametna je, uvek me na'vata kada sam u nekom komatoznom stanju ili kada nisam u stanju da racionalno razmišljam. Evo na primer jednog jutra, i to baš kad smo imale goste (kako ona zna kad treba da se pokaže!), mačka je bila toliko naporna da sam ja, kako se Milana ne bi istraumirala, mrtva mamurna ustala, i pošto nisam mogla da nađem njenu hranu, a želela sam da je smesta ućutkam i vratim se što pre nazad u krevet, dala joj POLI parizer. Pa da, pišaj po sirotinji.
Sve u svemu - mačka jede više od mene i moje cimerke zajedno.
A kad smo kod cimerke... Da znate samo kakve su to bile muke dok Nina nije prihvatila našeg novog ljubimca. Nema šta za nju nije rekla - i da je klempava, i buljava, i da ima šugu, i da joj je kriv rep, a i ono što Nina prosto nije mogla da preboli - mačka je žensko, a Nina je htela da mačka bude MUŽAK. (Skraćenica moje babe od reči MUŽJAK prim.aut.) Ali, prošli smo i tu fazu i Pinja se u Nininim očima transformisala iz ružnog pačeta u labuda tako da sad muku mučimo i prepiremo se oko toga koja je više voli. Kaže Nina da smo mi sada porodica... Sto mu gromova - postala sam majka! I Nina bi sad da bude majka, al ne može, ne odričem se ja materinstva tek tako!
Zapravo, za model imam svog oca, koji besprekorno igra ulogu majke tako što svaki put kad napravim neku, neviđenu i samo meni svojstvenu glupost, on kaže 'Koga sam ja rodio...' a akcenat stavi na JA, i onako majstorski doda svome glasu blagu notu razočaranja. Šta će čovek, zalomi se u životu ponekad i ovakva ćerka kao što sam ja. :)
A znate šta je bio apsolutni hit? Kako je mačka počela da me užasno iritira, u više navrata sam bila u iskušenju da je išutiram (naravno, ne bukvalno) na ulicu. Čak šta više, u jednom trenutku sam bila sigurna da ću to i da uradim kada sam shvatila da je uspela da se uvuče u lavor sa čistim stvarima koje je trebalo opeglati i tu obavila nuždu. Dakle, stvarno, zar nije mogla bar u prljav veš da se uvuče? Kad ono međutim... Od svih stvari koje su se tu zadesile ona se, da prostite, posrala ni manje ni više nego po majici mog bivšeg. I to se govance zakačilo baš tamo gde se on potpisao, pošto je majicu iscrtao on, napisavši na njoj ime svog tadašnjeg benda. Oduševila sam se i shvatila da je Pinja zapravo jako pametna životinja i da je prosto obožavam, tako da o 'šutiranju' na ulicu nije bilo govora. Tako mi je Pinja prirasla za srce, a ja sam svoju prošlost sa zadovoljstvom bacila u đubre.
