Ustala sam nasmejana. Nije da se retko desava - ali prosto obozavam takve dane. Ne znam sta je konkretno bio povod - mozda sto se sutra ne ide u skolu ili sto je prvi cas gradjansko i moze da se kasni... ko zna. Nisam morala da zurim tako da sam stigla i da se nasminkam i to natenane pa nije postojala opasnost da prilikom nanosenja maskare brknem istom u oko i privremeno oslepim. Mada, kod mene taj slucaj ne zavrsava samo privremenom oslepljenoscu - tu je i citav ritual sa skidanjem i ciscenjem ubrljanog sociva - ako je isto uopste prezivelo, njegovog vracanja na mesto i ponavljanja postupka mazanja trepavica - kako bi se, moderno, Njojza izrazila. Onda je nastupio onaj deo jutra kada tupo buljim u pretrpan orman bar 10min a zatim panicno konstatujem da nemam sta da obucem. Ipak iskopavam nesto i oblacim se, pakujem knjige (tj. rokovnik), cokim Njojzu u obraz, navlacim kanadjanke i jaknu i katapultiram se iz stana. Dok cekam lift zakljucavam vrata i proveravam dal sam sve ponela. Taman stize lift kada Njojza kao furija istrcava iz stana, jos uvek u spavacici i tutka mi jabuku u ruku. Protestujem i lazem da zurim ali Njojza mi ubacuje istu u torbu i ugurava me u lift. U liftu se ne odlepljujem od ogledala u kome se narednih 10ak spratova nanize kreveljim i becim da bih jelte ustanovila kako izgledam, ali to samo ako me ne osujeti neko od komsija ko mi se prikljuci na putesestviju do prizemlja. Izlazim iz zgrade i picim uzbrdo ka okretnici na kojoj me kao porucen ceka tramvaj, i to onaj noviji. Uspela sam da sednem (do duse samo na pola sedista jer je zena pored mene bila em korpulentna (sto bi rekla moja drugarica Baki) em u debeloj jakni). Sedela sam tako na pola dupeta sve do Vuka jer se gospodja *razmilela-sam-se-kao-tecnost* tek tad setila da sidje. Dosla sam negde na pola prvog casa, drugi smo gubili a treci je bila istorija na kojoj je nekolicina pisala ono sta je dementna profesorka diktirala, nekolicina je igrala zanimljive geografije (i ja sa njima) a ostala, jelte, vecina je brbljala kao navijena jer se tek tad (oko pola 10) razbudila. Sve je bilo super do velikog odmora, posle koga sam pocela iz nepoznatih razloga da osecam mucninu. Izem ti zivot. Muca je otisla dole da kaze da mi skuvaju caj i posle toga je sve bilo okej. Moralo je da bude jer smo se dogovorile Sof, Muca i ja da odemo negde posle skole. Bilo je urnebesno. Isle smo ulicama i krivile se od smeha. Ne znam zasto, ali imale smo potrebu da pesacimo, tako da smo obisle dobar deo grada pre nego sto smo se skotrljale u ilegalu. Vratila sam se pre pola sata i kako sam usla u kucu tako je tata zvao:"E cao mali, na kratko samo, znam da ti niko nije cestitao - pa evo srecan ti st.Valentine's day!" a onda je izvristao od smeha. Doduse, izvristala sam i ja jer sam znala da se sprda i da ni on ni ja nikada nismo voleli 'Dan zaljubljenih'. Kad smo vec kod toga, danas kada smo dosle k sebi, Muca, Sof i ja smo konstatovale kako se ove godine uopste nije mnogo pominjao famozni Dan zaljubljenih. U ostalom, zasto bi? Mada kada vec petljamo ljubav u sve ovo, primetila sam da je moja uza (a i sira) rodbina naprosto pomahnitala po pitanju mog ljubavnog zivota. Svi oni su jako zabrinuti kao da mi je ne daj boze 39 godina i kao da je sad ili nikad. A lepo me zanima zasto se niko nije zanimao time kada sam imala decka skoro dve godine (godinu, sest meseci i sesnaest dana - za ljubitelje cinjenica), nego su nasli bas sad to da rade kada vlada neki bez veze single period. Uopste nije fora. Nije fora ni to sto se ispostavilo da sada BAS SVI imaju devojku (pocevsi od svih onih koji se naredjaju ispred skole u medju smeni kako bi odrzali jedan desetominutni zvala session). Mada, neka je njima sa srecom njihov Dan zaljubljenih, dan trosenja para na cvece, jastuke u obliku srca, kondome i cestitke, ja cu da slavim Trifuna sa Njojzom uz vino, nesto u ovom fazonu. :))