Dragi moji, dugo me nije bilo, priznajem. Ali imam jako dobro opravdanje. Zapravo imam jako puno dobrih opravdanja, jer u poslednje vreme ne mogu da se okrenem. Ni od obaveza, a tek od haosa u kom se trenutno nalazi moja soba u kojoj ne stižem čak ni da spavam - pa vi vidite. Elem, ja bih sada trebalo da radim nešto drugo, da preciziram - da učim, ali danas sam shvatila nešto i to moram da podelim sa vama. 
U ovom tekstu ćemo se pozabaviti jednom ličnošću o kojoj je ovde već bilo reči i ranije, ali je to bilo tako dobro upakovano da 'njegov' identitet ni u jednom trenutku nije doveden u pitanje, a čak je delovalo i kao da je on nešto sporedno i nebitno. Da se razumemo, tako je i trebalo da deluje i nikako drugačije, ali uprkos tome - kao što ste verovatno već naslutili, istina je sušta suprotnost tome. Bitno je da se odmah ispravim i naglasim da je tako bilo ranije, i da su sada stvari totalno drugačije, i to mi je kliknulo u glavi tek danas, kada sam ga videla i osetila - ništa. Zapravo, osetila sam još jednom da je moj osećaj vezano za 'njega' nepogrešiv - jer svaki, apsolutno svaki put kada sam imala osećaj da ću ga tog dana videti - ja sam ga videla. I žao mi je, ne umem to da objasnim. Danas me je drugarica pitala - KAKO, JELENA, KAKO?! i jedino što sam ja uspela da dam kao odgovor je krivljenje gornje usne (kad već jelte ne umem da podignem samo jednu obrvu) i slegnem ramenima. Toliko o mojoj rečitosti.
Elem, 'on' je neko za kim sam ja patila tako dugo, da je to maltene nerealno. 'On' je taj zbog koga ja brda vremena nisam bila u ozbiljnoj vezi, jer me je sve to što sam osećala prema njemu držalo toliko jako da mi nije davalo da se otrgnem i nastavim dalje. Ili je možda krivica moja, jer sam ja bila ta koja se grčevito držala i nije htela da se pusti. A za šta sam se držala, da me je neko pitao, ne bih znala šta da kažem. Sada znam. Kada sam bila mala, dok sam učila da hodam, imala sam foru da se uhvatim za tregere svojih pantalona i tako se šetkam po stanu - sigurna u svoj oslonac, koga zapravo nije ni bilo. Baš tako je bilo i sad. Nisam imala za šta da se držim. Ali sam se 'držala'. I hodala. A uz to sam i plakala. Vrtela se u krug. I još više plakala. I tako sve do pre šest meseci, kada sam upoznala M. Da ironija bude još veća, te večeri kada sam upoznala M. sam se poslednji put rasplakala zbog 'njega', i moja Muca me je zagrlila kako nikad do tada nije i rekla mi blagim, sasvim blagim tonom, tonom kojim se obraća malom, neutešnom detetu - je l' smo rekli da nećemo da mislimo o njemu i da ćemo da ga zaboravimo? Klimnula sam glavom, a zatim obrisala nos o njen džemper - onako drugarski. I tada sam prelomila i odlučila da pustim tregere svojih pantalona, izađem iz stana, pravo na beton, pa kud puklo. I moram priznati da je baš puklo i to onako, što bi naši rekli - za sve pare. Ali pre nego što sam pala i pre nego što je puklo bila sam srećna, istinski srećna, onako kako  dugo, jako dugo nisam bila. I znala sam i tada, a znam to i sad čak i da sam imala da biram M. sa jedne i 'njega' sa druge strane, otrčala bih M. u zagrljaj odmah, bez razmišljanja. A sada, takođe bez razmišljanja - koga god i šta god da mi stave kao izbor, zatrčala bih se najbrže što mogu, kao kad se igraju 'arjačkinje-barjačkinje', protrčala pored svih njih i otišla sama negde daleko, što dalje. Ipak, o tome ćemo neki drugi put, moram da privodim ovo kraju, ustav već počinje da vrišti tamo u sobi, jer neće da se nauči sam.
Elem, danas sam našla neko moje pisanije o njemu, koje je bilo zalutalo među nekim silnim papirima. Kako nisam imala vremena da se danas bavim time, ostavila sam papirče sa strane i evo tek malopre stigla da bacim pogled. Tada sam odlučila da ću to da podelim sa vama, da možemo zajedno da se pozdravimo od 'njega' i ispratimo ga iz ove priče, možda čak i zauvek. To šta sam ja sve, ridajući, tamo napisala je predugačko i ja ću sa vama podeliti samo jedan mali deo, koji glasi ovako:
,,..Hej, nije srušen svet... Iako meni izgleda kao da jeste. Gotovo je. Znam ja to. Znam još odavno. Živim sa tim, potiskujem, suzbijam. Trudim se da ignorišem. Prijatelji, kafa, cigarete, škola, knjige, obaveze, izlasci, mnogo izlazaka, piće.. Jedno, drugo, treće.. Brda novih ljudi, upoznavanja, osmesi, kvazi leptirići, dopisivanja, izlazak, drugi, peti, deveti, poljupci, skidanja, sex, trenutno zadovoljstvo, polu lažni i lažni osmesi. Ni trunke emocija. U grudima praznina, promaja. Boli. Fizički boli. Sve se vrti u krug. Nigde kraja, a toliko dugo sve to traje. da izgleda kao da nema ni početka..."
Znam, deluje smešno jer se ne zna da li je više patetično ili dramatično, ali tada je bilo iskreno. To su bila vremena kada sam ja svakog 21.3. nosila oko vrata dansku krunu (novčić), vremena kada mi se želudac prevrtao svaki put kada bih prolazila pored 'naše' klupe na malom Tašu, kada sam histerično vrištala na ljude ako bi neko slučajno pustio bilo koju pesmu od Dub FX-a, kada sam se trovala muzikom Wim Mertensa, vrtela po rukama malu, plavu ružu od papira koju mi je poklonio i jedinu koja mi je ostala, i spavala svako veče sa nekim njegovim pločicama koje je nosio oko vrata i po kojima sam ga zapamtila. To su bila vremena u kojima sam ja šetala po kiši bez kišobrana i kapuljače i plakala, jače nego ta ista kiša i proklinjala zašto nemamo ni jednu jedinu zajedničku sliku....
A sada je takvo vreme da sam ja umrla od smeha kad sam ga videla, jer sam znala da ću ga videti, što zbog mog čuvenog osećaja, što zbog Marfija, jer sam izgledala kao bljuvotina, mrtva bolesna, sa temperaturčinom, usnama ispucalim od iste i to do te mere, da sam mogla nokte na njima da turpijam, prljavom kosom, nedefinisane boje, zgužvanom na vr' glave, bez trunke šminke (šta ima da se sređujem koji moj?!) i kao kruna svega - podočnjaci modriji i veći nego ikada do sada. Scena nerealna, sedim na stepenicama škole, okružena društvom, vodi se neka diskusija - verovatno gde ćemo na maturu i tako to, kad sam ga videla preko puta, na drugoj strani ulice i krenula da se savijam od smeha i nameštam mog Peđicu da me zakloni. Hvala Bogu pa je Peđa odma' iz prve ukačio šta treba da radi i uopšte se NIJE pomerao i uhvatila sam mu pogled. Žao mi samo što se nisam potrudila da zadržim pogled bar toliko da vidim njegovu reakciju na moje podočnjake.
P.s. Ne mogu a da ne prokomentarišem moj savršeni tajming za to KAD ću da se razbolim i moju raspravu sa doktorkom koja me je uporno ubeđivala da ne smem ni slučajno da idem u školu i sebe kako histerišem kako je ovo poslednja nedelja i kako mi izbor čini ISKLJUČIVO opcija MORAM. Na kraju sam izdejstvovala kompromis da ću ići samo na časove koje moram da odgovaram. Doduše, kompromis sam ugovorila sama sa sobom. Kad sam izašla iz ordinacije. Mrmljajući ga sebi u bradu. Izmešanog sa jedno 675 različitih psovki. Na putu do šaltera. Dok su me svi u čekaonici gledali čudno. 
I don't give a fuck.