Godina 2012. Ovaj neki period. Park na Slaviji, iznad stanice trole. Hladno. Zubato Sunce. Oko 14h. Penjalica za decu sa kućicama i toboganima. On i ja. Sklupčani u malom valjku. Ja sedim, njegova glava u mom krilu. Pričamo. Ignorišemo ono što je i više nego očigledno. Ja, jer večito radim protiv sebe. On, jer mu ne ostavljam izbora. Ipak, on, koji je kao osoba mnogo jači i sigurniji od mene, skreće stvari na tok kojim oboje znamo da treba da idu. Ispravka, trebalo je da idu. Pluskvamperfekat. Davno prošlo svršeno vreme. Ljubi me. Ljubim i ja njega. Ne zato što eto, nego zato što želim. Više nego išta. On takođe. Savršeni jedno za drugo. Tako različiti, a tako slični. Perfektno funkcionišemo. Ispravka po drugi put, perfektno smo funkcionisali.
Godina 2014. 20. januar. Park na Slaviji, iznad stanice trole. Nije hladno. Mrak je. 2h posle ponoći. Penjalica za decu sa kućicama i toboganima. Ja sama. Sklupčana u malom valjku. Sedim i ćutim. Ignorišem emocije. Ispravka, teške emocije. Vrtim film. Premotavam. Shvatam. Ne, nije ono šta mislite. Prebolela sam, nastavila dalje. On takođe. Ispravka, mislim i iskreno se nadam da jeste. Svako je nastavio svojim putem. Ipak, setim se. Nekad. Kad padne kiša pogotovo. Baš kao sad. Znate kad kažu 'miriše na kišu'? E pa, to je njegov miris. Meni miriše na njega. Na nas.
Nekada se pitam kako bi izgledalo da nije bilo tako kao što jeste? Da sam se ja ponašala drugačije? Da sam drugačije razmišljala? Da nisam bila toliko sebična? Da nisam bila tolika kukavica? To što sam njega izuzela sad iz svih ovih pitanja ne znači da krivim sebe. Ne razmišljam o njemu, već o sebi. O tome koliko sam se promenila. Korenito. Jezivo. Jezivo ne u smislu da sam gora nego što sam bila, već jezivo u smislu da je promena jako velika. I kao takva mi se sviđa. Pa opet, ponekad volim da se vratim u prošlost iako sam se često ponašala nerazumno. Volim da vraćam sećanja i emocije iz vremena kada sam bila zaljubljena. Možda sam čak i volela, ko zna?
Ali, prošlo je vreme kada je zaljubiti se bilo tako lako. Možda zato što više nisam dete. Dve godine jeste malo, ali dve godine je i jako mnogo kada malo bolje pogledate. Možda sam postala hladnija? Možda sam nesigurna i nepoverljiva? A možda i nisam. Možda samo glumim ludilo. Možda samo tražim razloge da opravdam svoje ponašanje. Ne lažem. Samo ne znam ni sama šta da mislim.
Vrtim ja tako film i pada mi na pamet ovaj isti park pre mesec dana. Suncem obasjan Beograd, park pun ljudi i dece, ja sedim na klupi, pričam sa M. i pijemo 'najbolju kafu u gradu'. Lepo je. Smirena sam. Slušam M. kako priča svoju priču. Ja sam moju ispričala prethodno veče u jednom starom stanu, daleko odavde. Pričala sam i plakala. I to sam se baš rasplakala, onako ŽENSKI, po prvi put od letos. M. ne plače, samo priča a ja ćutim i slušam.
Možda sam i mogla da se zaljubim u M.? Možda sam mogla i da zavolim. A možda se i jesam zaljubila? Ne znam. Kako to uopšte izgleda? Šta treba da osećam? Vidite, ne mogu da kažem da je gotovo, jer nisam sigurna da je za M. uopšte bilo šta započeto. Jako retko se dešava da ja nemam potrebu ili želju da definišem stvari. Ipak, konkretno sada, mi nije bilo važno da li će se ovo zvati 'veza', 'kombinacija', 'friends with benefits' ili šta već, jer sam se osećala ispunjeno. I onda kada konačno pukne i definitivno i permanentno se prekine, na ogromnu radost velikog broja njih koji me odvraćaju od M. od samog početka, ja znam da će mi biti drago što se sve to uopšte i odigralo. Ništa ne traje večno. Ali, ako već traje, zašto ga kvariti?
Izvlačim iz džepa kutiju cigara. Otvaram je i shvatam da je na pola. Polu-puna ili polu-prazna? Odlučujem se za ovo prvo i puštam da mi licem preleti osmeh. Ustajem i krećem polako peške, jednu ulicu dalje, u stan gde me čekaju razmešten krevet i mačka, da mi se uvuče u zagrljaj, počne da prede i uspava se, a sa njom i ja, dok se tiho čuje Kenny G u pozadini.
Znate ono kada leti ne možete da spavate, pa se posle izvesnog vrpoljenja po krevetu iznervirate i izađete na terasu da ispušite cigaru i iskulirate se? E baš to ja sad radim. Samo što nije leto. I nije mi vruće. I nije kao da imam terasu. A iskreno govoreći, nije kao da bih u sred januara izašla na istu. Šta ću, da ne bude da je onih nekoliko časova glume bilo uzaludno, radim ono što su me tamo učili - improvizujem. Sedim u kuhinji, palim cigaretu, uvlačim dim, prolazim rukom kroz kosu koja se još uvek nije u potpunosti osušila, izbacujem dim iz pluća, otpijam poveći gutljaj vina i počinjem.
Pitaju ljudi kad će pasti jedan 'novogodišnji' članak na mom blogu. Mislim se, nikad. Nije da ja ne volim Novu godinu i slično, već mislim da je dovoljno ljudi pisalo o tome, a među njima je i jedna moja dobra prijateljica jako lepo objasnila kako to izgledaju novogodišnje odluke, tako da mislim da bi, bilo šta na tu temu bilo i više nego suvišno. (A i malo sam zakasnila). Jedino da ja sad u'vatim da pišem o Srpskoj Novoj godini, ali tek to nema nikakvog smisla. Vidim i ja da je i više nego očigledno da Graševina vrši uticaj na moj trenutni tok misli, ali šta da vam kažem - ako ništa drugo ovo će moći da se svrsta u kategoriju onih 'iskrenih' tekstova. Pa, da se poklonim i počnem.
Mora da je svima zapao za oko naslov, te bih da malo pojasnim o čemu se zapravo radi. Ali hej, sad kad malo bolje razmislim, nema tu mnogo šta da se objašnjava, stvar je krajnje jednostavna - rečeno mi je da mi cipele stoje kao da nisu moje. Znate, nekada se desi da se i u svojoj koži osećate kao da je tuđa, pa zašto biste se onda tu mnogo brinuli ako delujete k'o da cipele u kojima ste - nisu vaše. Kad smo već kod moje kože, odlučujem da na čas iskočim iz iste i podelim sa vama šta iz ovog, novog ugla vidim.
Bukvalisti, žao mi je, ali neću vam pričati kako sada vidim devojku raščupane kose, umotanu u pokrivač, kako sluša muziku, pijucka vino i zamišljeno piše nešto u kuhinji iznajmljenog stana, koji već skoro četiri meseca naziva svojim domom. Reći ću vam nešto skroz drugačije.
Izgleda da ću izneveriti još jedno očekivanje koje ste možda upravo stekli - ali žao mi je, ne pada mi na pamet da sad psihoanaliziram samu sebe i pišem o Jeleni u trećem licu. Koliko god ja u nekim situacijama želela da pobegnem od Jelene i njenog konfuznog razmišljanja i njenog života koji je u totalnom haosu - ipak sam JA ta ista Jelena i taj 'haos' od života je zapravo MOJ život, dakle, nema mi pomoći.
Da se razumemo, nisam ja ni najmanje nezadovoljna svojim životom, iako naravno, uvek može da se nađe neka glupost koju bi bilo dobro korigovati zarad, pre svega, sopstvenog a i opšteg dobra. Ipak, sada, kada sam baš odlučila da se tome malo intenzivnije posvetim, shvatam koliko sam zapravo po prvi put posle mnogo vremena, zadovoljna sobom. Ne bojte se, neće ovo sad biti neki 'hvalospev' (osim u koliko sami ne odlučite da tako shvatite). I to je ključ. Činjenica da sve, apsolutno sve ide iz glave. Onako kako želite da gledate na stvari, one će upravo takve i biti.
Pre sam ovakva razmišljanja uvek započinjala onim šta-to-ne-valja i šta-bih-mogla-da-promenim-na-sebi, a sada sam odlučila da se fokusiram na sve ono šta valja i zašto je tako dobro biti ja. I nećete mi verovati koliko sam se samo iznenadila!
Shvatila sam koliko ja zapravo volim svoje prijatelje kojima nije problem da me prihvate upravo takvu kakva jesam. Shvatila sam i to da će oni izgleda uvek biti tu, da stanu na moju stranu, i to iza mojih leđa i na taj način mi ne dozvole da se ni u jednom trenutku povučem, već da nastavim da se borim za ono šta želim.
Shvatila sam koliko mogu da budem verna i predana iako sam se bojala da su mi pređašnja loša iskustva oduzela tu sposobnost i učinila me hladnom i nepoverljivom. Istina je, bila sam i hladna i nepoverljiva i to jako dugo, ali ja sam izgleda ipak sačuvala u sebi tu iskru koja je spremna da ponovo plane onda kada se pojavi neko koga smatram dovoljno vrednim. Pa šta ako ja nastavljam da grešim? Pa šta ako sam se ponovo opekla, i to ni manje ni više nego na svoju sopstvenu vatru? Pa šta? Ljudski je grešiti, zar ne?
Naučila sam da ulaganje svog poverenja i svoje ljubavi, simpatije, nazovite kako god, u nekoga ili nešto, nikada nije uzaludno, jer u stvari, kako moja Muca kaže - kada to radimo, mi zapravo ulažemo u sebe. U mom životu su postojali ljudi kojima sam se predala celim svojim bićem, predala sam im se i dušom i telom, spustila im svoje srce na dlan i verovala im više nego sebi. Iako su me izneverili, iako sam jako patila što sam morala da se okrenem i odem od njih, ili što su oni mene ostavili, ja nikada nisam pomislila kako oni nisu zaslužili ni mrvu onoga što sam im ja pružila, kako nisu bili vredni i tome slično. Čak i da jeste tako, ko sam ja da sudim? Naučili su me da volim, naučili su me da verujem i pre svega - naučili su me da budem srećna pored nekoga i to je nešto na čemu sam im beskrajno zahvalna. Ponosna sam što ipak nisam 'hladnokrvo đubre' kakvom su me neki smatrali, jer ja još uvek mogu, a sada znam i da ću uvek moći da pronađem u sebi poverenje i ljubav i poklonim ih nekome, kome ja budem želela i ko po mom mišljenju to zaslužuje (ma šta drugi pričali).
To me dovodi do sledeće stavke, a to je da sam presrećna zbog toga što sam sposobna da uvek i u svemu pronađem razlog za smeh i nešto čemu ću se radovati. Jer 'osmeh' je moje drugo ime, evo, ako mi ne verujete, pitajte bilo koga ko me bar iole poznaje. :)
Pričala sam pre neki dan sa svojom kumom, da bi ona celu priču o mojoj trenutnoj situaciji zaokružila rečima 'Ipak su polako počele da ti se sklapaju kockice, sve dolazi na svoje mesto'. U pravu je ona, to je potpuno tačno, ali u tom trenutku je moje misli zaokupila ideja da povučem paralelu sa Rubikovom kockom. Možda se ipak sve svodi na to da svako od nas sklopi Rubikovu kocku koja mu je namenjena? Kada sve kockice sklopimo kako treba, tek onda će stvari dobiti svoj pravi smisao. I ma koliko vi sada mislili da ja ne znam šta pričam, to sa čime sam ja odlučila da povučem paralelu nije stvar Graševine, a još je manje stvar slučajnog izbora.
Odaću vam jednu tajnu - nikada nisam uspela da sklopim Rubikovu kocku. Ali hej, ja sam 'devojka u tuđim cipelama' i ja baš zato mogu sve!
Dobro jutro i laku noć.
