Sve je bilo preljepo, predivno i prekrasno.
Nedostaje mi taj osećaj.
Nedostaje mi neko do smrti zaljubljen u mene.
Nedostaje mi neko ko bi me slušao do 5 ujutru, dok mu pričam gluposti.
Preko telefona.
Jer je između nas 3500km.
Što nas nije sprečilo da budemo nikad bliži.
Ne mogu da se ljutim na tebe.
Ulepšao si mi leto.
Ne samo da si ga ulepšao, već da tebe nije bilo, ne znam kako bih preturila preko glave sve šta se izdešavalo u tih par meseci.
Pošlo ti je za rukom da me trgneš iz lažne utopije i da me ohrabriš da napravim korenite promene.
Nisi ti to svesno uradio.
Ti ni ne znaš šta si uradio.
Pojma nemaš.
Ti si samo bio tu.
Samo.
Ne znaš koliko mi je značilo što si tu.
I naravno da ne znaš ni koliko si me povredio kad si otišao.
Kako bi mogao da znaš?
Nije te ni interesovalo.
Možda si mislio da te je intersovalo, ali veruj mi da nije.
Nije to bila prava zainteresovanost.
I ja sam svesna toga.
Svesna sam i toga da sam ja jezivo teška osoba.
Svesna sam, nemoj da misliš da nisam.
I pored svega toga, ipak se jedan deo mene strašno ljuti na tebe.
Drugi deo se ljuti na mene.
Nema ništa od te ljutnje, znam ja to.
Ali znam i da se tako, kako sam se osećala pored tebe, nisam osećala jako dugo.
Sve je bilo preljepo.
Predivno.
Prekrasno.
Zvuči kliše.
Isprano.
Znam i to.
Previše toga znam, možda je i u tome problem.
Prestala sam da plačem zbog tebe.
Prestala sam da ti se nadam.
Prestala sam da te želim.
Ne trebam ja tebi.
Niti ti trebaš meni.
Meni treba osećaj da mogu sve, da je sve preljepo.
Predivno.
Prekrasno.
Zato pišem ovo.
Pišem jer mi baš sada treba jedan od onih zagrljaja iz kojih mi ne daš da se izvučem.
Zagrljaj posle kog znam da će sve biti u redu.
Miris tvog parfema da mi se uvuče u kosu i majicu i da sa njim zaspim. Obučena.
Meni trebaju sanjarenja.
Planovi za Španiju. Prag.
Skakanje iz aviona padobranom.
Može i bez padobrana.
