Jako često me pitaju ,,A šta ti zapravo želiš?"
Kažem im da ne znam.
Lažem.
Znam šta želim.
Želim da pobegnem negde.
Ne mora daleko.
Da sedim sama sa sobom.
U tišini.
To je jako važno.
Želim toplo vreme.
Da mi kosa bude skroz plava.
Da slušam neku novu pesmu koju nikad nisam čula.
Da pričam nekome celu noć o sebi.
Da slušam nekoga kako priča celu noć o sebi i meni.
Da provodim vreme sa Katarinom.
Da idem na žurke sa maramom na glavi i šljokicama.
Da se kotrljam po tek pokošenoj travi.
Da jurim leptirove.
Talase.
Čarobnu prašinu.
Da treniram pole dance.
Da grlim tatu svako jutro.
Da bacim pilule za kontracepciju u smeće.
Da ofarbam orman.
Da pijem vino na terasi.
Da položim sve ispite.
Da pišem.
Da kupim ,,bang me hard" haljinu kao iz serije.
Da ne moram da plaćam račune.
Da ne moram da budem odrasla.
Da mogu da vrištim, besnim, urlam, lupam vratima i da se nikome ne izvinjavam.
Da jedem jagode i žutu lubenicu.
Da ovaj grad nije toliko siv.
Da istetoviram podvezicu.
Da pravim tortu sa malinama i piškotama.
Da imam još sijalica u stanu.
Da živim na sladoledu.
Da mi terasa bude puna suncokreta.
Da hodam bosa.
Da odem u Zagreb.
Da odem na Novi Zeland.
U Australiju.
Da odem.
Samo da odem.
Ali i da se vratim.
Jel sam rekla da želim da pišem?
Jesam.
Pa onda bi to bilo to.
Onako okvirno.
Prosto... Ne znam odakle da počnem?
Nekada tako u jedan ujutru uhvatite sebe kako razmisljate da li je manje zlo da usisavate bas sad, ili sutra ujutru u pola pola osam, pre nego sto krenete na fakultet.
Kada kazem ,,manje zlo", mislim na komsiju, koga uredno terorisem usisavanjem u nevreme.
Terorisem ga i iznenadnim, nekontrolisanim urlanjem od smeha u dva ujutru kada je grupa sa fakulteta najaktivnija na whatsapp-u.
Lomljavom i obaranjem apsolutno SVEGA dok pokusavam da sipam sebi casu vode u pet ujutru kad se vratim iz izlaska.
Plakanjem, psovanjem i bogoradanjem kada vristim tati u slusalicu u devet ujutru kako sam zakasnila na kolokvijum.
Samouvereno tvrdim da se vec mesecima ne mimoilazimo na hodniku jer me izbegava.
Kako i ne bi, kad je u mom stanu mir i tisina samo preko dana, kada ni on verovatno nije tu.
Ali dosta o njemu, ionako ga nigde nije bilo kada se meni zaglavio kljuc u bravi i kada su morali da dolaze da mi razvaljuju vrata da bih ja mogla da izadjem iz stana i odem na posao.
Iskreno, nisam sigurna o cemu mi se tacno pise.
Toliko sam iscrpljena silnim desavanjima poslednjih mesec-dva, da nemam bas mnogo vremena za razmisljanje.
Kada razmisljam, to je na poslu ili eventualno kada se vracam peske sa posla.
Kada smo kod razmisljanja na poslu, evo bas danas sam gledala neki nesrecni pijani par.
Sede tako u separeu, ona gleda u jednu tacku i slusa njega kako zaplice jezikom, a on se trudi iz petnih zila da sastavlja recenice, ukrstenih ociju, ne znajuci za sebe.
Padne mi tako na pamet kako bi neko mogao uopste da bude sa takvim likom?
Ovo im nije prvi put da dolaze kod mene u lokal i apsolutno uvek je mrtva trka ko ce koga nositi kuci.
A nekako, na kraju, uvek ispadne kako mogu sami da hodaju, iako su mi popili skoro pola bureta piva.
Svaka cast.
Mada, sta ja pricam, kada svaki put od kad sam pila od Nove godine (sto bi bilo cetiri, ako racunamo i Novu godinu i reprizu iste), neko je zamalo zavrsio na ispiranju.
Zbog mene.
D. mi nikada nece oprostiti sto je zbog mene umalo ispovracao dusu na reprizi, kada smo igrali najjacu ,,hajde-da-se-odvalimo-od-zivota" igru koju je ova planeta ikada imala.
O ostalim ekscesima ne bih bas ovako javno.
Jedno je sigurno, tekila se ne pominje bar do mog rodjendana.
Inace cu ubiti nekog.
Mozda i sebe.
Mada to tesko.
Valjda tako, mesecima pokusavajuci da ubedite sebe da za spiritualni problem IPAK POSTOJI hemijsko resenje, postanete imuni na alkohol.
Problem se resi, sam od sebe (jer je to problem koji resava samo vreme, nista drugo), a vas organizam filtrira zestinu kao sirup od visanja.
I onda ispadnete najgori od sve dece.
Kako neko mora i to da bude, mirite se sa tom cinjenicom, slezete nezainteresovano ramenima i nazdravljate sa jos jednim cokanjom dunje.
A sada me izvinite, stvarno bih morala da pocnem sa sredjivanjem stana, dolaze mi gosti sutra.
Bilo je i za ocekivati da stan sredjujem samo iz tog razloga.
Svi vec dobro znamo da, da mi nije gostiju, ja bih usisala stan nikad i kafu bih pila iz ruke, jer cistih casa ne bi bilo (takodje nikad).
Upsi.
Kao sto je Nina jednom izjavila u maju mesecu: ,,Kao da je juce bilo kada sam za Novu godinu poslednji put usisavala tepih".
Amin!
