Zašto se to promenilo u proteklih petnaest minuta, ne umem da vam kažem, ali ću vam zato reći da sam apsolutno oduševljena činjenicom koliko u stvari moj život trenutno zapravo liči na ono što sam ja kao mala zamišljala. I to sam shvatila malopre, kad je krenula jedna opasna stvar na radiju a ja počela da đuskam i skačem po kuhinji mog novog stana, koji nazivam svojim domom već skoro pet meseci. Igrala sam i pevala sa cigarom po kuhinji uz glasno pojačan radio dok sam čekala da mi naraste testo za uštipke i nemate pojma koliko mi je zapravo bilo lepo! Da, znam da bi da je neko od komšija iz zgrade preko puta mogao da me vidi kroz prozor, pomislio da sam potpuno skrenula, ali me ne zanima. Setila sam se svega, baš svega o čemu sam maštala do pre samo par godinica. Doduše, nisam zamišljala da se našminkana, kose uvijene u blage lokne i tek dovezena sa kafe sa mojim Rorijem, u širokim ljubičastim pantalonicama i raskopčanom bodi majicom na tri-četvrt rukave bacakam po modernoj kuhinji jednog stana na autokomandi, ali sam zamišljala da živim sama. I živim. Doduše, živim sa Ninom, što mu dođe još bolje, jer imam društvo kada mi treba. I to društvo sa kojim mi je lepo. Društvo u kome se osećam prijatno. Društvo koje mi ne prigovara kako ću da raspolažem svojim novcem. I ne žvaće mi o tome šta je na popustu i šta je jeftinije. Jedem šta ja hoću kad i onako kako hoću, makar jela kurvi za dušu, šetkajući se po stanu, što bi moja tetka rekla. Usput, kuvam sama i kuvam uz čašu vina i zapaljenu cigaru. Jer tako volim. Zamišljala sam da radim u kafiću i radim, i to već neko vreme u lokalu koji preobožavam. Zamišljala sam normalnu, ispunjenu i stabilnu vezu, koju takođe imam, već sedam meseci. Zamišljala sam da imam nekog koga volim i ko voli mene, da imam nekoga ko će mi govoriti da sam lepa čak i onda kada sam bolesna i kad mi curi nos. Zamišljala sam da mogu da ceo dan provedem van stana, družeći se sa raznim ljudima pijući razne kafe, za koje, za promenu imam novca - jer ja raspolažem istim, a ne neko drugi. Ukratko, zamišljala sam slobodu, ljubav i ispunjenost, koje nisam imala, zamišljala sam da radim samo stvari koje me ispunjavaju a ne da se večito uklapam u neke šablone i pritom nikad ne budem dovoljno dobra. I ne nije ovo neko prosipanje frustracija vezanih za moje detinjstvo i ovo nije priča koju pričam da bih stekla vaše sažaljenje i ovo nisu neke ispovesti i deljenje tajni. Činjenica je da nikada nisam vodila život jedinice iako jesam jedinica. Činjenica je da sam zaglavila sa ljudima koji su zbog svojih devijantnih umova i paranoičnih misli od mene pravili nešto što ja nisam. Činjenica je da sam bila uskraćivana za mnoge stvari iako ničim to nisam zaslužila i iako nije bio u pitanju nedostatak mogućnosti. Psihologija - naučiti dete da se nema, čak i onda kada se ima???? Idiotizam. Čist idiotizam kome ipak moram da zahvalim jer je u meni izazvao revolt i bunt i naterao me da iskočim iz porodičnih stega i kažem - NE! Vi ste svoj život živeli, proživeli i napravili ga takvim - ne d'o ga Bog nikome. Ja neću. Prosto neću. Jer sam tako u mogućnosti. Ja ću potrošiti sve što imam jer želim da mi bude lepo. Ja ću izdvojiti 100€ od usta i otići na put, gde ću ih sve potrošiti. Iako sam za te pare mogla, recimo da napunim frižider. Ili da uradim i kupim mnogo toga drugog. E pa, ja sam htela na put. Ja sam zaradila pare i otišla na isti. I jebe mi se, sa oproštenjem na bilo čije kritike i ne odobravanja. Jebe mi se za to šta misle o meni svi oni koji se ne slažu sa mojim načinom života. Jebe mi se što nisam, kao moj brat nikad bila vukovac. Jebe mi se što nikada nisam radila onako kako ste vi želeli. Jebe mi se što sam vas životno razočarala i izgradila sa svojim ocem najbolji mogući odnos otac-ćerka, koji je ova planeta ikada videla. Jebe mi se za to što ste vi ostali pod tim kamenjem ispod kog ste se i ispileli a ja otišla, preko okeana, daleko, daleko, što dalje od vas. I neću se nikome izvinjavati i nikome neću polagati račune zašto sam odlučila da živim sa svojih 18 (sada evo, skoro 20) kao podstanar i što sam odlučila da sama vodim svoje finansije, pa makar to značilo da hleb ne jedem tri dana, ili to što sam se drznula da počnem da pušim i da mi je ta ista pakla skoro uvek puna, ili za to što nemam vremena za vaše pozive i poruke i vaša kvazi porodična slavlja, i vaše otrovne jezike koji me ne podnose zbog moje majke, dede, prababe, pocepanih farmerki, zbog toga što sam radila u kafani, živela u centru grada, za to što nikad nisam, niti ću okrenuti telefon da vas pitam za zdravlje, za vaše tračeve o tome kako sam kurva, kako ne učim, kako ni fakultet neću završiti, i tako u nedogled. JEBE MI SE, RAZUMETE?
Meni je lepo. O i mnogo više od toga. Ja sam ta koja trenutno skače od sreće po kuhinji uz svoju omiljenu pesmu, ja sam ta koja je kao mala zacrtala ciljeve i koja ide ka njima i samo recka - 'done', 'done', 'done'. A vi? Hah, ne, ne zanima me ni gde ste, ni šta radite, ni da li ste iskopali link pa sad čitate ovo ili širite dalje i izvrćete reči do te mere da je to smešno.
Ja sam srećna, voljena i ispunjena. Okružena prijatnim ljudima koji umeju da me cene ovakvu kakva sam sad i koji ne bi menjali ništa. Ljudi zbog kojih ću otići i na drugi kraj grada i u drugi grad ili drugu državu. Ljudi zbog kojih neću spavati noćima ako treba. Ljudi kojima ću posvećivati svoje tekstove. Kojima ću spremati lazanje, palačinke i torte. Kojima ću praviti najbolju nes kafu na svetu, moju nes kafu. Ljudi na koje ću dati i poslednji dinar. Jer i oni razmišljaju kao ja. Jer su vredni. Jer znaju da sam ja vredna.
I da, citirala sam više puta rečenicu 'u životu si ili dobar, ili ti je dobro' i još uvek stojim iza toga, tako da NISAM DOBRA, DOBRO SAM.
