Hajde ovako,
uvod je posvećen mojim kolegama sa fakulteta, kojima sam kad sam im opisivala moj blog rekla između ostalog i da je smešan. Pošto sam ubeđena da ću već u ponedeljak, ako ne i ranije, dobiti komentare od njih par a posebno od Delića (CRKO DA BOG DA!), koji jedva čeka da me za nešto ukanali - ja bih da se odmah ogradim. Ovaj tekst NEĆE biti smešan, ovaj tekst pišem za svoju dušu i posvećujem ga svom trenutnom životu kojim nikad nisam bila zadovoljnija i sreći koju trenutno osećam a koja nikad nije bila veća.
Čula sam se pre neki dan sa mojim Milanom i rekao mi je da delujem srećno i da je jako lepo konačno me videti takvu ponovo. I nije jedini koji je to primetio. Pitao me je da li postoji neki poseban razlog zašto sam tako predivno srećna i ja sam mu odgovorila da je prosto tako došlo.
Malo sam razmišljala i došla do zaključka da možda i jeste došlo, a možda sam i ja odlučila da napokon PUSTIM da dođe. Jer prošle godine u ovo vreme, a i dugo posle toga ja sam bila u fazonu da nikako nisam dobro, da ništa nije kako treba i taj oblak sam vukla za sobom sve do sad. Iskreno, prijalo mi je. Prijalo mi je da budem tužna. Da ćutim. Bilo mi je potrebno da se isplačem. Da prebolim mnoge stvari, situacije i ljude. Jednostavno mi je bilo potrebno iako to niko nije razumeo. Jer, svima je, Bože moj, nepojmljivo za mene da pokleknem. Pa to sam ja, koja je toliko toga pregurala i pretrpela i koja je i dalje bila nasmejana. Ali, meni nije prijalo da slušam kako sam ja jaka, kako ja to mogu, kako ću da uspem i slično. Čak naprotiv. Užasavalo me je što su ljudi sve shvatali tako olako. Užasavalo me je što niko nije pomislio koliko mi je teško i šta ako ja jednostavno, ne da ne mogu, nego NEĆU više?!
Ali, i to je prošlo. Ne znam kako. Prošlo je. Probudila sam se jednog jutra, izašla na ulicu, udahnula moj Beograd u moja pušačka pluća i rekla sebi kako je život u stvari jedna predivna stvar. Jer, iako ne mogu da nazovem mamu, ne mogu da odem kod dede na ručak, ne pričam više sa tatom i markirana sam od strane velikog dela rodbine samo zato što sam odlučila da radim onako kako ja želim i kako ja mislim da treba a ne kako je neko drugi to predvideo, i od strane gomile ljudi koja me ni ne poznaje i koja ide okolo i ispira usta mojim imenom jer nema para da kupi sapun a i moje ime je jedino što zapravo znaju o meni, ja sam po prvi put uspela da primenim u praksi teoriju koju furam jako dugo - a to je da su sve to gluposti. Kada bih stavila na jedan tas sve te gluposti i mnoge druge kojima se (bespotrebno) opterećujem, a na drugi samo jedan moj otkucaj srca, moj poslednji dim cigarete pred spavanje i jedan jedini zrak Sunca (recimo onaj, koji me ujutru probudi) i šaku nekih sitnica koje mi razvlače usne u dečiji kez, zaista je suvišno da vam kažem šta bi prevagnulo.
I zato sam sada ovde gde jesam.
Volim svoj život. Volim moj Beograd. Volim da pijem kafu. Volim da igram ne ljuti se čoveče sa drugarima sa fakulteta. Volim moje drugare sa falulteta. Posebno volim Nemanju i Tijanu. Volim da pričam. Volim da se smejem. Volim mog Rorija (iako on neće da kaže da voli i on mene). Volim kada me zagrli i kada ležimo kod njega u krevetu i jedemo kao stoke i gledamo seriju. Volim njegove izlive nežnosti. Volim izlive nežnosti uopšte. Volim kišu. Volim svoje uspomene. Volim svoju mamu. Volim i tatu iako trenutno 'nismo u ljubavi'. Volim moju Jovanu. Volim ljude iz srednje škole. Volim da putujem. Volim kad mi se zapuše uši u avionu. Volim da igram. Volim plažu. Volim da zarijem stopala u pesak i čekam da me zapljusne talas. Volim moju Milicu. I moju Sofiju. Volim i Ninu. Volim i jagode i šlag. I volim čokoladu. Mnogo čokolade. Volim svoju crvenu kosu. Volim da pišem. Volim svoj blog. I volim svoj novi telefon. I da jedem koki-riki. I volim 'večnu' orhideju koju sam dobila od Marka. I volim svoje nove čizme. I volim svoj studentski život. I to što imam šećer u kesicama koji sam krala po kafićima. I volim svoje patike starije od Isusovog magarca koje Rori hoće da mi baci. I volim svoju ljubičicu. I volim Minin Novi Sad koji je zbog nje i moj Novi Sad. I volim Novu godinu. I volim martini bianco. Volim da se glupiram. Volim kad mi kažu da sam lepa. Volim da se smejem do besvesti. Volim klavir. Volim što znam da sam nečija. Volim što znam da neko brine o meni. Volim mog mlađeg brata od tetke koji je moje sve. Volim što umem da volim.
Pa vi vidite sa kim imate posla.
Za one koji su se slucajno zabrinuli, ziva sam i dalje, u prevodu - i dalje pravim sranja, tako da se ne sekirajte da cu slucajno da prestanem da pisem.
Radi se o tome da sam krenula na fakultet (sad sam velika devojka - kraj vica) i malo sam bila preokupirana raznim zbivanjima i nisam stigla ranije da vas apdejtujem. Sad je ona fora da me svi zivi koje sretnem ili sa kojima se cujem, pitaju - kako je na faksu? I ja im bez izuzetaka, svima odgovaram da mi je pre pre predivno i da sam se zaljubila i u fakultet i u ljude iz moje grupe. Naravno, u pocetku sam bila hejter i pizdela sam zasto su svi tako asocijalni, da bih posle jednog predavanja rekla E NE MOZE VISE OVAKO i povela njih 15 sa sobom na kafu. Odvela sam ih u kafic koji ima prelepu galeriju za koju sam prosto znala da ce nam biti taman. Usli smo svi tako u kafic i narednih deset minuta premestali stolove i stolice uz nevidjenu buku, pokusavajuci da se smestimo da sednemo svi zajedno. Na kraju je dosao konobar i bio iz fazona 'da li ste realni?' i smestio nas sve za minut. Nakon 15 minuta, kada smo konacno svi seli i kad smo konacno uspeli sa konobarom da raspetljamo koliko espresa, kapucina, nes i ostalih kafa da donese, zacutali smo i pogledali se medjusobno u fazonu - mi smo prostorni planeri, mi ne mozemo da isplaniramo ni jednu malu galeriju u kaficu... Ali, i to je okej, zar ne?
Medjutim, vremenom shvatite da je grupa od 15 ljudi zaista previse i da vam ne odgovaraju svi iz tolike grupe podjednako i onda iako nastavljate da pricate sa svima, pijete kafe i idete u bioskop, jednostavno, izdvoji se nekolicina njih sa kojima se odlucite da izadjete, a prethodno ih pozovete u stan na 'lagano zagrevanje'.
U stvari, evo kako je to izgledalo..
Suskalo se kako treba da bude brucosijada u petak, medjutim niko nije znao ni kad ni gde tacno i na kraju nismo svi stigli da se cujemo i izorganizujemo, a ostalo je par nas, koji smo bili voljni da izadjemo svakako i obelezimo tako bitnu stvar kao sto je brucosijada.
I tako smo se Tica i ja nasle u 10 sati u gradu sa Nemanjom, Delicem, Dusanom (koji ce u daljim tekstovima biti oslovljavan sa 'deda') i drugaricom iz Panceva kojoj niko ocigledno nije javio da najverovatnije ne idemo ni na kakvo fensi mesto i da je i Kalemegdan na listi nasih nekoliko opcija. Kao rezultat toga, devojka je dosla u haljinici i stiklama, ful nasminkana tako da smo je Tijana i ja koje smo bile skroz u nekom kezual fazonu, pogledale i bile iz fazona 'gde si ti posla?!' Sva sreca pa je devojka ponela sa sobom u sta bi mogla da se presvuce pa smo se svi potrpali u Nemanjina kola i krenuli u moj stan.
Poredjali smo dve flase rakije, pivo i Tijanine tri limenke somerzbija na sto, pustili muziku i poceli da igramo cugopol. Dogovor je bio da svi predjemo cilj, medjutim kada je Nemanja poceo da sipa rakiju i po stolu, shvatili smo zasto je cugopol plastificiran i poceli da molimo Draganu koja je ubedljivo bila najbolja, da predje cilj sto pre i da nas spase sve. Sa druge strane, ja koja sam bila ubedljivo najgora jer sam barem jedno 3 puta stala na polje 'vrati se na start' dozivljavala sam torturu od strane Delica koji nije prestajao da me sprda i zapitkuje kako je na 'toj tu strani' jer sam ja bila i dalje na pocetku, dok su svi oni bili vec uveliko na trecoj strani table, a Dragana je cak stigla i do cetvrte. Medjutim, Dragana je pred sam kraj stala na polje 'zameni se sa poslednjim' i to je bilo to. Sledece bacanje i presla sam cilj. I da, suvisno je i pominjati sa kojim sam uzivanjem natrljala to Delicu na nos.
Posto je bilo samo par minuta posle ponoci, pustili smo 'tek je 12 sati' i krenuli svi da djuskamo. Posle jos par hitova iz devedesetih je na red dosla igra 'nikad nisam' posle koje termini kao sto su 'privatnost', 'sramota' i 'blam' vise nikada nece moci da stoje u istoj recenici sa nasim imenima.
Incest. Nedefinisane seksualne orijentacije. Varanje u vezama. Seks na terasi. Seks u dvoristu vrtica. I slicno. Suvisno je i komentarisati.
E onda ide highlight veceri gde sam ja otisla do toaleta, obavila sta sam imala i naslonila se na vrata -evo-sad-cu-da-izadjem-samo-malkice..... Sledeca scena gde Delic pokusava da udje u wc ali ne moze da otvori skroz vrata jer ja lezim na podu i spavam. Lezim. Na. Podu. I. Spavam. SPAVAM.
-Tebra, sta radis to?!
-Kako sta radim, pa spavam.
Gotovo.
Delic krece da urla od smeha, ja ustajem i ulazim u trpezariju sa sve straftama na ramenima koje su mi ostale od prostirke iz kupatila. Ups.
Ne bi to bilo ni upola tako smesno da se malo kasnije nije tako nesto slicno desilo i Delicu, koji je dok je bio iznad wc solje zakucao glavom u vodokotlic. Ups. Drugi put. Mada, priznajte, ja sam ipak pobedila.
Pre tri ujutru smo svi kolektivno zakucali - gde je ko imao mesta....
A onda ide kolektivno budjenje u pola 9 ujutru i prepricavanje sinocnih dogadjaja uz moju cuvenu kafu. Krecu price ko je preko koga lezao, ko je koga pokrio, ko se skinuo, sta je skinuo, ko je kad otisao, kome je zvonio alarm, ko nije cuo alarm, ko je koga hteo da zadavi i ko je hteo sam da se zadavi, ko je spavao u kupatilu i ko je otkopcao Delicu kais (?!?)
Jedino je sigurno - skoro svi sumanuto hrcemo.
