-Hajde mali, oblači se i idemo.
-Evo, evo, sad ću... Nego je l' nećemo da se vidimo sa Dekijem večeras?
-Ne, zašto?
-Pa zato što mi se oblači ova narandžasta haljinica, a kad god smo se do sada videli sa njim ja sam je nosila, pomislisće čovek da nemam šta da obučem..
-A imaš, a?
-Imam nego mi je ovo najpraktičnije jer u stvari i nije haljina - tako izgleda, ali je zapravo šorts, što je dobro jer ja u haljini ne umem da se ponašam, tako da ako se slučajno zajebem pa raširim noge kad sedim nije strašno. I prekini da mi se smeješ i zagovaraš me, inače nikada nećemo krenuti.
Pola sata kasnije, moj otac i ja se vozimo autoputem TF-1 i slušamo hitove devedesetih dok ja bezočno lažem da ne duva jako (iako mi kosa leti na sve strane) i odbijam da zatvorim prozor, a on vrišti kako ću da se razbolim baš pred polazak.
Situaciju spašava navigacija koja urla kako treba da se za 500m isključimo sa autoputa jer smo konačno stigli do famozne 'Playa la Arena' plaže sa crnim vulkanskim peskom, koji je navodno zabranjeno odnositi a koji ja želim po svaku cenu da prošvercujem u Beograd. I to ni manje ni više nego u tegli od nes kafe.
-Šta ako nas neko uhvati?
-Pa kad si mentol, trebalo je danju da dođemo, legnemo na plažu, kao, pravimo se turisti, pa onda sa strane kad niko ne gleda, za'vatiš ispod peškira i napuniš teglu k'o čovek...
-Jeste, i ako me vide i pitaju šta to radim?
-Pa ništa, kažeš da ti treba da podmetneš pod glavu.
-Da podmetnem pod glavu? Teglu? Punu peska?!
-Pa da, kad je prazna tegla ona se ulubi, znaš...
-Joj bre tata... 'Ajde okreni se malo na levo i ne pomeraj se, pravi se da uživaš u pogledu.
-Jelena, mrkli mrak je, prst pred okom se ne vidi.
-To je zato što mi nisi dao da ponesem baterijsku lampu! Uostalom, evo, gotova sam, hajde, kreći, KREĆI!
Pet minuta kasnije, sedamo u kola, moj otac - sa izrazom lica tako tipičnim za očeve koji udovolje svojim ćerkama i ja - sa izrazom lica tako tipičnim za mene kada dobijem ono što želim.
Dok smo se vozili nazad, razmišljala sam o ovoj sitnoj krađi i ustanovila sam da mi to nije prva ovog leta...
Počelo je od aerodroma El Prat na kome sam samo pola sata pre mog leta pronašla u ženskom toaletu kesu sa novim Mango džemperom unutra, sa kog još uvek nije skinuta etiketa.
Zatim je išlo preko moje navike koju sam stekla od kad sam počela da živim sa Ninom - u koji god kafić da sednem, obavezno sa sobom ponesem punu šaku kesica sa šećerom - jer ga koristimo kad nam isti ponestane, a imamo ga u tolikim količinama da sam jednom sa njim pravila smesu za kolače u koju je išlo 11 supenih kašika šećera. I još nam je ostalo. Toliko o tome.
Pre neki dan sam se izgleda malo zanela, pa sam mahinalno kako sam sela u bar blizu tatinog posla, uzela podmetač sa stola i strpala ga u torbu.
Ali ipak mislim da je apsolutni favorit bio trenutak u kome sam odlučila da iz nečijeg dvorišta ukradem marakuje (passion fruit) i to tako što sam podvrnula haljinicu (da, moju narandžastu šorts-haljinu koju kako svima deluje, ne skidam ni kada spavam) i trpala u nju koliko je moglo da stane. A stalo je, na moju i opštu žalost, 'samo' trinaest primeraka pre nego što je počelo da 'preliva' i da se kotrlja svuda oko mene. Ako ništa drugo, bar sam mome ocu priuštila još jedan 'koga sam ja rodio?!' momenat dok je sedeo u kolima i čekao svoju prvorođenu ćerku da se nakrade pa da krenu kući.
To je bilo pre nekih nedelju dana kada smo išli na roštilj u vikendicu tatinog prijatelja gde sam provela pola dana previjajući se od smeha, da bih na kraju došla do zaključka da su kompletno svi Srbi koji žive ovde nenormalni. Mada, tad nisu bili prisutni baš svi, ali je tih par primeraka dalo odličnu sliku kako izgleda kad počne kriza srednjih godina, a vi ste na ostrvu u sred Atlantskog okeana i našli ste se sa sebi sličnima.
Prvo se povela diskusija zašto je kupljena slanina, kad to navodno niko neće da jede, da bi onda ta ista slanina nestala u roku od odma' i svi su se pravili ludi i niko je navodno nije ni probao. Pritom sam ja bila zadužena da skuvam svima prisutnima kafu, a pošto šporeta nije bilo, pod parolom 'snađji se' uzela sam hepo kocku, stavila grumen uglja na nju i zapalila je, napravila vatru i sva ponosna stavila šerpu sa vodom da provri, da mogu da skuvam kafu za nas osmoro. Inače, da ne dođe do zabune, kuvala sam ja kafu u šerpi i oko Nove godine kada nam je u kući kampovala gomila ljudi, tako da sam i više nego ispraksovana za tu rabotu.
Medjutim, nisam očekivala da će Darko, čija je zapravo vikendica, da uzme baštensko crevo i isprska nas sve, uključujući i moju vatru. Pošto se ceo taj hepening dešavao napolju u debeloj 'ladovini, koja je vremenom sumanuto smršala, svi smo počeli da retorički kenjkamo kako je vruće, a Darko je na naše zaprepašćenje odlučio da nam odgovori i to tako da su nam se, pet minuta kasnije, svima cedile i gaće a moja improvizovana vatra je bila ugašena. Sve to je bilo propraćeno opštom cikom, vriskom, panikom i bežanjem po dvorištu, neki su istrčali na ulicu, neki su pobegli u kuću a neki si otvorili frižider i sakrili se iza vrata.
Stajala sam tako na sred dvorišta i u neverici pokušavala da shvatim šta se upravo desilo, a onda mi je sinulo da je posle ručka jedan džoint napravio krug oko stola i sve mi je bilo jasno. Da bih mogla da se nosim sa njima, tukla sam celo popodne po vinu i našla sebi sjajan izgovor zašto sam krala marakuje iz susednog dvorišta kad smo krenuli kući.
                                                                      *** 
Sedim sad tako i gledam punu činiju marakuje za koju se ispostavilo da još nije sazrela a koju sam ja tako zelenu nabrala i to u količinama kao da ću samo od nje da živim narednih šest dana i razmišljam o tome koliko ja nekada stvarno nemam mozak. 
A sad me izvin'te, idem da prosejem pesak, mislim da sam videla neke bele trunčice u tegli kad sam je donela u stan.