Uhvatis ponekad sebe kako razmisljas o tome kako te drugi dozivljavaju.

Posmatras ih kako te slusaju, kako se smeju, cemu se smeju, kada ne odobravaju to sto pricas ali se ne usudjuju da bilo sta kazu.

Uhvatis momenat kada drugi ljudi zele da nastavis da pricas to sto pricas, da nikad ne prestanes.

Uvidjas da imas mnogo toga da ispricas.

Cudis se kada drugi nemaju sta da kazu.

Kada cute.

Pitas se, da li su mozda previse obicni?

Ili si, pak, ti mozda previse neobicna?

Dodjavola, sta uopste znaci obicno ili neobicno?

Sta se to dogodi pa dvoje ljudi klikne bez obzira da li se njihove obicnosti i neobicnosti poklapaju ili ne?

Uporedjujes, procenjujes, posmatras, profilises, zazmuris na neke stvari koje ne zelis da vidis, izmisljas da vidis stvari koje zelis da vidis, a koje ne postoje.

Udises, izdises, smejes se, places, vristis, padas, ustajes, rukujes se, grlis se, ljubis se, bolujes, slavis, mases na rastancima, saljes pozdrave, razglednice, kupujes poklone, spavas, ne spavas, secas se, pijes, ne secas se, zaboravljas, ili prosto jednom recju - zivis.

Prevrces svoj i tudje zivote po glavi.

Ne znas sta zelis.

Znas sta ne zelis.

Shvatas da tvoj zivot nisu drugi ljudi.

Prosto nisu.

Ma koliko ih ti volela i prozimala svoj zivot njima, oni nisu tvoj zivot.

Tvoj zivot si ti.

Samo ti.

Sama ti.

Ne zato sto to zelis ili ne zelis, vec je to tako.

Ti isti ljudi samo obelezavaju periode tvog zivota. Neki krace, neki duze, neki zauvek.

Ne patis za ljudima, patis za osecanjima koja su u tebi izazvali i uspomenama koje ste zajedno napravili.

Moze se bez njih. 

Bez svih.

Ne kazem da treba da ih nema, samo kazem da se bez njih moze i kad nisu tu.

Tesko je, jezivo je tesko, ali nije nemoguce.

Svaki gubitak nosi sa sobom odredjenu kolicinu bola.

Intenzitet bola varira od toga koliko ti je neko ili nesto priraslo za srce.

Opet, priraslo ti je za srce zbog emocija koje je izazvalo i osecanja koja su tada, u tom trenutku i sa tim stvarima ili osobama prozivljena.

Ne treba patiti. 

Ne mnogo.

Malo samo.

Vreme nastavlja da tece.

Vreme ni najmanje ne zanima da li si ti spremna da docekas novo jutro.

Docekaces ga.

Moraces.

Zivot se za to postarao.  

I to je u redu.  

Tada, kada svane novo jutro, shvatis da moras dalje.

Da treba, uprkos svima i svemu, da od svog zivota napravis nesto.

Nesto veliko.

Da napravis planove.

Svoje planove.

Samo tvoje planove u kojima nema mesta za druge.

Ne kazem ti da treba iz svog zivota da elimines sve i svakoga samo zato sto se bez svega i svih moze.

Kazem ti da treba u fokus da stavis sebe.

Da se ne prilagodjavas nikome. 

Da svi ti ljudi koji te okruzuju, ukljucujuci i mene, treba da postuju tvoje planove.

Da ti se nadju na tvom putu ka sreci.

Da ti pruze neizmernu ljubav i istinsku podrksu.

Da te vole zbog toga sta ti zapravo jesi, a ne onoga sta bi oni zeleli da budes.

Da te ne menjaju.

Vremenom ces shvatiti ko su ti ljudi koji treba da ostanu pored tebe.

Ima ih malo, jako malo.

I sve ce ih manje biti.

Ali to ne treba da te plasi.

Ne treba zbog toga da budes tuzna.

Naprotiv.

Treba da budes srecna.

A bices srecna samo onda kada iz svog zivota eliminises sve sta te cini tuznom.

Pisem ovo i tebi i sebi.

Jer dovoljno poznajem i tebe i sebe da znam sta zasluzujemo.

Zasluzujes mnogo.

I ne zelim da te vidim kako se zadovoljavas bilo cime prosecnim.

Nadam se da ove moje reci nikada neces zaboraviti.

Volela bih da naucis da volis sebe onoliko koliko te ja volim.

Nista manje ne zasluzujes. 

Zapamti.